Недеља

Страна 86

Број 6

дим, мислим о минулим даиима, о дивно проведеним часовима, сећам се пријатеља којих нестаје, као што нестаје лишће... А лишће пада... пада... пада.... 1909 г. Б.

д обар л ов НОВЕЛА Педра Антонија Аларкона. Превео Стева Ј1- ЈЈидаковиК

Украшен бојном славом и ранама, које је стекао у рату за наслеђе престола, а без и једне кршне паре у шпагу, враћао се у свој замак племенити витез Мекиненца, да се на свом дому одмори после тешког логорског живота и да проживи мало од скромних прихода свога имања. Витез дон Хем Мекиненца борио се као капетан за ствар Луја XIV. У оно доба могло му је бити око тридесет и пет године; био је висок, леп, храбар, усталац, мало научен, али у толико више разговоран и веома заузет за лепе сељачке девојке. Кад додам томе, да је витез Мекиненца био сироче без игде икога, да је био јединац и нежењен, онда ћете имати потпуну слику нашег арагонског јунака. Његов замак верна је слика његове личности, до душе, не по снази, већ по усамљености, сиромаштву и поноситости. Представите себи замак (велим вам „представите" га, јер се већ одавно сав порушио) у пола узидан у стену, чију једну страну запљускују вали Ебра а с друге стране му се кула диже небу под облаке. Испод брда има десет дванаест кућа и колеба, у којима станују: или слуге витеза Мекиненце, или сељаци, који обрађују његове њиве. Из села у замак иде се преко петнаест тераси, иа се стиже до дубоког прокопа са покретним мостом. У овај прокоп пропуштена је вода северно више замка из Ебра. Вода је доцније отела мах и од овог

прокопа постала је брза речица, која понова утиче у реку. Одвојено овим прокопом, на неприступачној литици уздигло се једно брдашце, које се наднело више Ебра, крунисано малом колебом и баштицом Семирамидином, коју је засадила смела рука човечја. Једно широко орахово брвно служило је као мост између замка и колебе. Кад би се то брвно уклонило, до колебе се не би могло доћи онако исто, као што се ни у замак не може ући кад се покретни мост подигне. Рекао сам већ да је у замку живео дон Хем Мекиненца и сад ми ваља казати. да је у колеби становао рибар, који је дошао до благостања, благодарећи срећној мисли, штоје на том усамљеном и опасном месту подигао своју колебу. Дамјан, тако се звао рибар, досетио се, па је с моста спустио честу мрежу у речицу, која је баш ту као брз водопад шумно утицала у Ебар, те јетако на веома вешт начин хватао јегуље, које су брзином речне воде ношене право у чељуст Његове мреже. Дамјан је по неколико пута дневно вадио мрежу са богатим ловом, ајегуљеје продавао по онако исто незнатну цену, као што је незнатан био и његов труд око риболова. Рекао сам већ да је Дамјан својим чудним риболовом дошао до благостања, али сам заборавио казати, да Дамјан ипак зато није имао ни пет пара. А то је отуд, што је Дамјан з^чинио глчшост те се оженио једномвеома лепом иРљупком помодарком, за коју би се смело могло рећи, да је намигуша од рођења, Кармела или Кармелита, као штоје Дамјан зове, сељанка је. Не зна, али и не жели знати, ни да чита, ни да пише, па ипак зато завела би и светога Антонија, кад би тај пустињак сишао на земљу. Кармела је пуна сотонске грације. Плавуша је, дивног витог раста, тањег и од саме јеле. Више појаса чини