Недеља

ВрОЈ 6

Страна 87

ти се да јој струк цвета. Да знаш како су јој груди, па рамена, па онај бели врат! Да тије видети кадходи, какво јој је кретање, и како љупко и поносно држи своју главицу. Бела као снег, сјајна као месечина, здрава као зрак у планини; пуна љубавне чежње као препелица у кавезу, има жаоку у оку, и кад се осмене рупицу до лепих усана дивне ручице, обла рамена, пуне груди, шарену сукњицу, утегнут мидер, златне витице и малене ножице, за које би Салватор, гранадСки песник рекао: „Отуд, право на онај свет!" Ах Кармен, Кармела, Кармелита! Шта ли је могао да уради друго твој бедни Дамјан, но да те обожава и да те сакрије на врху стене, где си горостасним замком заштићена од свачијих погледа и где те на дану не може нико посетити, а да то не види све село. Ноћу не може нико чепати око твоје колебе, страх га хвата и кад помисли како се ова наднела изнад Ебра. Девојке као Кармела ако немају никог другог — заљубљују се саме у себе а то раде често и кад имају љубазника. Ето тако ти јз било и сада. Кармела и ако је живела одвојено од целог света, невиђена ни од кога другог осим свога мужа, ипак је сву зараду мужевљеву трошила на шарене кецеље. сукње, прстење, обоце и друге дрангулије. Постала је права „дама". Прожмана неком чудном љубавном слутњом, Кармела би се по цео дан китила, па би онако накинђурена седала би на праг своје колебе, и ако је ту није могао видети нико, осим неба, тица и.... нико више. Али она је спокојно ишчекивала на своју судбу. Замак, једино људско обиталиште у близини колебе, био је празан; јер се дон Хем витез Мекиненца још није вратио са бојног поља; а из долине кад си погледао лепа рибарева жена изгледала је тако мала, као кита мајских ружица. Из зрака би, дакле, морао пасти Кармелитин љубавник, јер с друге стране

није јој могао доћи. Претпостављам, да је она жудела за љубавником. Кармелита, дакле, није љубила свога мужа? запитаћете ме. Шта ти ја знам! Могу вам казати само толико, да је била ванредно лепа и да је махом била сама, пошто је Дамјан чешће одлазио по околним селима да продаје јегуље, које је прошлих дана нахватао. Муж јој је строго забранио био, да за време његовог осуства силази у село, и она му се слепо покоравала, ,,јер то тако бог заповеда", а после и што ће јој они здепасти сељаци. Ви ћете рећи, да је и Дамјан био такође незграпан сељак, и да онда по мојим сопственим речима, Кармелита није могла волети свога мужа... Е па лепо, он јој се није допадао. А откуд би јој се и мога допадати онако дроњав, руку прљавих, нажуљених и рањавих од рада; поцрнео од сунца, расквашен од кише и речне воде, па још кад заудара на рибу, и на сто корака даљине! Зар да се допадне њој, лепој и елегантној жени, уображеној и сујетној као да је Мадриђанка!! Наравно, рибар би морао бити одевенији да се лепа рибарка мање раскошно одевала и китила, а руке би му биле јамачно чистије, да му је помагала у послу, јер би тада морала занемарити своје руке, а поштедети његове. Дамјан је морао Својим рукама хватати рибу, која онако несносно заудара да би Кармелита могла куповати мирисаве сапуне да се њима умива. Али ко ће дати памети и савета једној младој жени од непуних деветнаест година, која је тако лепа, тако лака и тако пријатна, као дуга после иролетње кише. Благодарност је и сувише озбиљно осећање за једну младу жену, а справедљивост веома неугодна мисао за живу машту њену. Врлини се учи човек само у јаду и невољи, а Кармелита је била тако срећна, тако пресрећна. Није никакво чудо, дакле, што се Кармелита одмах заљубила у витеза Хема Мекиненцу, чим је по селу пукао глас, да се господар замка, увенчан