Недеља

Број ?

Страна127

Други неки узе у окриље мој цвет, запахну га својом милоштом, занесе га својом ласком. И он је тихо за мене венуо. Хтео сам плакати. Али данас, горд сам у своме болу. Моћно, својом руком, свој заносни цвет пресађујем у туђ врт. Ветар ће једног дана дунути празном алејом. Њега неће ту бити. Можда ћу плакати у прве пролећне звездане ноћи. Али ће исти .ветар донети истом месту други неки цвет. Он ће бити илузија прошлости, али и стварност тадашњости.

Опроштај. Рекао сам, не знам кад: „Буди срећна и знај да сам те волео. Волећу те. Зашто не? Ти ниси крива. „Срце је твоје другог хтело, твоме се оку други свидео. Зар имам права да тражим ма шта од тебе? Ти ниси крива. „Бићеш лепа слика из моје прошлости, коју ћу заливати сузама. „Можда ће се мојесузе и твојаслика боље разумети. Ти нећеш, не смеш плакати. .Ја морам. Ја сам крив. „Пусти нек ветар раздува све лепе илузије. Заборави ме. Живот тако хоће. „Буди срећна и знај да сам те волео." Рекао сам. Били смо сами. Ноћ је била мрачна. Још чујем свој пригушени глас, пиштање ветра, гледам је како ћути. Р.

ПОЗОРИШТЕ 3 м а ј. Не знам шта је управо руководило Управу да даје ово Змајево вече? Жил Леметр се у својим „Савременицима" бунио против давања Иговог вечера, којом је приликом био даван „Руј-Блаз", против В. Ига, који је створио читаву драмску литературу, који је био тако знаменит својим радом у позоришту, и због кога се доба у позоришту док је он писао трагедије с правом може назвати његово доба у позоришној историји, а код нас се дају драмске вечери човека, за кога се може рећи, да у опште ни е ништа написао од драмских дела. Његов Шаран не може се ни поредити са Трифковићевом најслабијом комедијом, а Трифковићево вече још није ни у програму. Шта је то требало Управи? Ваљда је хтела да нам изнесе лепо рецитовање Змајевих „Увеока"? То може Управи служити само као смешна страна њеног рада: то је журба да се попуни празнина времена, у недостатку подобнијег материјала. Г. Ј. Максимовић као и увек, говорио је у врло симпатичном тону. И ако не научен, а оно

занимљивије и потпуније, него што је то чинио један његов претходник. Г. С. Тодоровић нежно и фино рецитовао је најлепшз Змајеве стихове, те је зато ова тачка била најбоља. Г. Ст. Бинички је недостојан да се у опште спомене. Зар је смео онако изићи један музичар, композитор, па ако не то, оно бар обичан капелник. Није то за њега. Може он другоме дати упуства као добро образован музичар, али своју глумачку, рецитаторску уметност може да остави самом себи, да ужива у својој соби. О „Три Хајдука" нема смисла да говоримо. Прошла Управа их је марљивије давала. У песми се вели: „У по бурне, црне ноћи". А камо, шта је било од те бурне црне ноћи. Боље је било и ову песму рецитовати, — не би јој се бар смејали, и вређали успомену човека, који то не заслужује. „Шаран" је испао на опште задовољство. Г. И. Станојевић нашао се у својој улози, дао јој је погодан тон, и играо је с пуно, с пуно воље. Г-ђа Павловићка ни уколико не уступа срдачности извођења своје улоге. Марљивост у извођењу осталих епизодних улога (г Сланкаменац), које су у осталом биле лаке, мора се похвалити. Нисмо били ради да ма и најмање нападамо Змаја. Змај се ни сам не би љутио што га овим бранимо: он није био драматичар. Могло се у Змајеву част приредити какво интимније књижевно матине, или велика народна прослава, али све то нагласити: „Змају као песнику, а никако као драматичару". Овако се само брукамо. /1есинг

,,Ревизор" од Н- 5- Гогоља Кад је Гогољ написао „Ревизора," он га је још у рукопису дао на нрочитање једном свом добром пријатељу и чувеном песнику. Пријатељ је читао „Ревизор" не склапајући уста од смеха, а Гогољ се само угризао, однео дело кући и брисао шаљиве сцене. Зар је он то писао ради смеха? Не, то не сме ићи тако пред публику. Он је није хтео насмејати него васпитати. А многи наши глумци, рекло би се, не знају то, кад, као што је то случај и са другим руским комадима (н. пр. „На Дну" од Горког) стално траже сцене што ефектнше за смех. Оне сцене где је Гогољ дао израза смеху истицане су често толико, да се губило из вида оно што је главно. Али ипак су наши стари глумци умели за*тишкати смех веселог детета претварајући га у смех болног сарказма. Такав је г. Тодоровић. Он је можда једини наш глумац који увек полази од речи;