Недеља

Страна 156

Број 9

Она се вигае не мрдну с места. Збуљено је седела на својој столици, управ 1акОј као да се ставила у положај да је публика боље виДи. Очи јој се засенише, као кад се гледа у какву велиКу светлосТ, Уздисала је Тако теШко, да би Својим уздасима Потресла и сам камен, Човека је морала заболети душа кад је погледао. Господин Хамо ухватио је за гушу безобразног Морвиљона. У хрвању падоше обојица на земљу. Свечаност је нарушена. ТТосле по сата Хамо се враћао кући са својом женом. Жена је ћутала, није путем ни речи проговорила. Кад су стигли на општински мост, она се затрча и једним неочекиваним скоком скочи посред матице речне. Њен муж није имао ни толико времена да је бар за хаљину дограби. Испод моста је река дубока... Тек после два часа извађен је леш утопљеничин. Није било ни изгледа на какву наду да се поврати живот. Приповедач заћута. ГГа онда, после кратког одмора додаде: — То је ваљда најпаматније штоје та јадница могла урадити. Има мрља, које се ни чим не могу опрати ни очистити. Сад ћете ваљда појмити зашто је свештенство затворило црквена врата пред нама. Да црква није одрекла своје учешће, знам посигурно, да би цела варош дошла на пратњу. Али ви ћете разумети да је ово самоубиство у вези са оном ранијом историјом потпуно отуђило све породице, па још уз то кад ни црква неће да да свој последњи благослов, онда није нико ни смео да приђе сандуку покојничином." Уђосмо већ и на капију општинског гробља. Чекао сам док је сандук спуштен у гроб. Вио сам јако потресен. Кад је и то свршено, приђем кукавном мужу да му пријатељски стиштем р} г ку. Погледа ме са чуђењем па ми сузним очима рече:

— Хвала вам^ гоСПодине. Није ми било ни мало жао, што сам до гроба испратно једно јадно створење;

ПРИВИЂЕЊЕ Кад сам ноћас пуном чагаом, Наздравио лудом пиру, Та угледах у сред чагае У сред вина моју лиру. На њој струне, ал не оне, 1\ао што су негда билс, И краЈ лире нема моје Чуварице беле виле. Ал ја причух речи њене : „Чедо моје, друже мио, Зар ти здравиш лудом пиру А мене си оставио?" И ја смрвих чашу луду, И загрлих лиру с нова, А моја ми вила приђе, И по челу помилова. Младеновац ДОидорад Летровић

ХРАБАР ВРАПЧИЋ — Е, Чириков Малине су у врту дозревале. Рано изјутра, док су у дом}^ јога сви спавали, врапци гомилом долетегае од некуд и поређагае се по огради. Весело су цвркутали и једним оком погледаху, како се црвене зреле малине. Чим би опазили зрело зрно, одмах би слетали с о раде у џбуње, „Хоп" малину, па опет на ограду... — Цврлик, цврлик! Ех, каква је то малина! — Једном долетеше врапци на ограду и погледаше зачуђено. Неко стоји на једној нози у баштњ руке раширио, гаешир му наерен и гледа. Врапци се ужаснуше, часком заграјаше па ајдац с ограде на брезу а одатле на кров.