Недеља

Број 9 Поређали се па чекају, дОК човек с једном ногом не отиде. Сви су га се бојали, само се један показа да је небојша. — Жив, жив — ничега се не бојим! Прилете му најплашљивији врабац и стаде му говорити: — Да је то човек као остали људи, на две ноге, ни ја га се не бих бојао, Али онај, што тамо стоји, има само једну ногу. — То је ужасно! —- рече стара врабица, и перје јој се од стра подиже по свем телу. — Да је то човек с очима, ни ја га се не бих бојао. Али онај, што тамо стоји, нема очију и не може се погодити где гледа... — То је страхота! — поновише сви врапци ужаснути. Али храбри врапчић не мирује. — Цврлик, цврлик — ничега се не бојим! —- На стреси се ни ја не бојим — рече онај најплашљивији; и сви се врапци насмејаше храброме тићу. — Пудљивци! — рече храбри, завесла крилима и полете тако снажно, као да га је когод бацио са стрехе. — То је страшно! — шапутала је стара врабица и од стра затвори очи. Осталим врапцима закуца срце једнима од стра а другима од радости. Јс ;ни су грдили храброга врапца, а други га хваљаху, док трећи беху у недоумици, да ли да га грде или хвале, и зато су мудро ћутали. Они што су га грдили, називали су дело храброга врапца глупошћ}'. -- Ухватиће га човек једне ноге... само глупаци не могу то да појме А они који су га хвалили говораху: — Нас врапце називају страшљивцима. Дад би тако било у истини, не би било међу нама онаквог јунака, као што је онај, што је одлетео од нас са стрехе. А они, што су ћутали, мишљаху: — Изгледа, као да је глупак, а и да је јунак... Међутим је храбри врабац стојао

Страна 157 на брези и одозго је посматрао човека с једном ногом и раширених руку. Одозго се могао да види само шешир и две руке које су допирале до џбуња малина, ну које су нису кретале... — Ах, ти човече! — срдио се врапчић и скочи на нижу гранчицу брезе. — Да не мисдиш, да малине расту само због тебе? Човек једне ноге ћутао је и није се мицао. Храбар врапчић слете с брезе на стазицу и скакућући приближавао му се. —- Ех, ти сакатило! Видиш ли, како те се не плашим?... То цвркућући храбри врабац прну и седе једноногоме на шешир. Шешир се улеже. Врапчић се крену, у лету дочепа зрелу малину и прну на среху. —- Цврлик, пврлик, жив жчв! Ох ала је малиница! , Сви на стреси претрнуше ужасом, кад се врати здрав и читав па још с малином у кљуну. Поскочише сви врапци и зацвркуташе. Они, што су храброга врапца грдили, рекоше му: Вреди ли за једну тричаву малину ризиковати живот? Они пак, што су га хвалили рекоше: Врапци нпсу никад били кукавице. А они, што нити су грдили, нити хвалили, питаху јуначкога врапца: —■ Истина, да ли Је та малина баш толико слатка? И мољаху га, да им да, да је окусе. — Једите! И сви се слетеше око малине, кидаху је и чистећи кљунић тврђаху: — Збиља малина је веома пријатна! — Па, дајте и мени, да окусим, рече најплашљивији врабац и поједе остатак. — Све су појели, а вама нису ни мало оставили — рече љубазно стара врабица и уздахнув додаде: — Ах, то је ужасно! Ужасно! Храбри врапчић издиже се на ноге и гордо погледа оне око себе.