Недеља

Страна^15б

Број 9

— Дружино!|;Ко ће са мном? — упита. — Сви! — Сви! — Сви! — заграјаше врапци.§ Храбри полете *-апред и седе баш на шешир једноногог. Остали се наместише по високим брезама, давши првенство посматрању из даљине. И наједанпут се деси нешто страшно.

— То је ужасно! — и заплака. — Тако свагда пролазе глуплци рече најплашљивији врабац и нико^му није противуречио.... ТТТетттир се ваљао по земљи. Сад је човек без ноге био без главе, а место врата штрчао је најобичнији штап. Врапци су дуго посматрали осрамоћено страшило и уверив се, да једно-

Као да је камен из ведра неба пао, суну од некуд јастреб и дочепа канџама храброга врапца. Врабац се својим ноктићима држао за шешир, али овај спаде с главеједноногог, а јастреб узлете високо, у небо и изгуби се иза шуме. Сви врапци занемише. У врту је била таква тишина, да су се могли чути зрикавци, како стружу крилима. На послетку прошапута стара врабица: ноги човек без главе није у опште ни мало опасан, разлетеше се по џбуњу и подузеше да малинама сгшре за душу. Једући малине, живо су цвркутали о прошлом догађају и осуђиваху храброга врапчића. — Глупак! Свагда се драо: жив, жив, ничега се не бојим! — а није појео ни једну зрелу малину... — Ја сам свагда говориода није баш толико ни храбар, колико је глуп! рече најплашљивији. — Зато је и био кажњен.

ЛЕЧЕВО-УСПЕНСК<\ /1АВРА У КИЈЕВУ