Недеља

Број 9 Страна 159

— Ах ; то је страшно! — шапутала ;е стара врабица. Само они, што на стреси нису грдили ни хвалили храброга врапца, ћутали су и даље. ГСад нису ни премишљали о томе, да ли је покојник био глупак или јунак... '''— Бог да га прости! То није наша ствар — мишљаху они и навалише да што више црвених малина позобају... превео јПилан Ђ■ ругарски

морао да се пење чак на пети спрат. Једном виде како је тај непознати човек узео мајку у наручје и како јој је дуго времена наслањао уво на леђа. Потом је писао. Дете је питало : — Ама заипо, мамо?! Г. Виолет, нервознији него икада, забацујући непрестано свој бунтовни прамичак косе, отпратио би лекара до врата и дуго би^се разговарао са њим. Мати би онда звала Амадеја к себи и он би се попео на кревет; управила

СВЕНУЛО ЈЕ — Р. 1Л. ДОарковић —

Свенуло је шарно цвеће У мирисну врту моме, Свенуле су љубце плаве И ружице мирисаве. Ох, слађани мирис она.ј Што ми крепи младе груди, Што опија и заноси Кад ме тако из сна буди! Ах, нема га Нестаде га! Нема песме славујеве Да забруји тихо, мило, Малаксале боне душе Да подиже и окрепи чило. Ах, нема је Нестаде је: Кад природу гледам тако, Обузме ме нека сета, Ал кад спазим тебе злато, Мене прође туга клета.

МЛАДОСТ — Фр. Копе. ■II. (наставак) Мајка га није више дизала у јутру из кревета, него једна стара жена у обичној одећи, није га љубила, а заударала је на бурмут. И отац никакољише није обраћао пажњу на њега, кад се у вече враћао из канцеларије са флашицама и пакетима од апотекара. По"'каткад долазио је с њим лекар, гојазан и јако намирисан господин, сав задуван што је

Снимак М. В, Ничолића пор.

1СОК01ГРАД СЛИКЕ ИЗССЖО БћЊЕ

би на њега своје зажарене очи, привукла би га страсно на груди и говорила би му болним гласом као да га жали: „Мој мали Меде!" Ама зашто, зашто то ? Отац би се враћао, осмехујући се