Недеља

Страна 160

Број 9

усиљено. Жалосно је било гледати га. — Шта вели лекар? — Ништа, ништа. Много ти је боље. Само ћеш ноћас, јадна моја Луцијо, морати метути један мали мехурник. О, како лагано пролазе, како су једноставни дани, које мали Амадеј проводи поред дремљиве болеснице, у тамној соби, у којој је јак задах потсећао на апотеку, и у коју је само с времена на време улазила она баба, која би давала болесници какав освежавајући напитак, или надгледала ватру. По неки пут би долазила комшиница да види како се осећа госпођа Виолет. —- Као и до сад, врло сам слаба, добра моја госпођо Жерар. Ах! почињем да губим наду. Госпођа Жерар, та дебела жена веселих очију, никако не да да се човек .запусти (т. ј. да буде тако песимиста). —• Видите ли, г-ђо Виолет, та проклета зима никако неће да се сврши. Али смо' готово у марту; на улици већ продају ките зеленила у колицима, дуж тротоара. Лакше, то ће бити кад огреју први зраци пролетњег сунца. Ако хоћете, одвешћу Амадеја.... Нека се игра са мојим девојчицама... То ће га мало разонодити. И добра би сусетка задржавала малог Амадеја код себе по цело по подне, и тамо му је било веома угодно. Четири мале собе, тоимјецео стан, али пун старог занимљивог намештаја, а зидови су сви били покривени сликама и скнцама у боји, које су радили домаћинови другови. А врата су увек отворена, и деца се могу играти где хоће, могу се јурити кроз стан, могу да претурају по њему колико хоће. У салону, претвореном у атеље седи уметник на високој столици, са шиљком 3^ руци; светлост која продире кроз прозоре без завеса и која се разблажава табаком прозрачне хартије који је разапет пред љим, осветљава његову доброћудну

главу, нагнут}^ на бакрену плочу. По цео дан се убија радећи — та није шала кућа, па две ћерке да се васггатају и удоме — и у пркос својим напредним идејама и даље ради принца Луја Наполеона, онога разметача, који ће нам изиграти републику, као што он вели. Једва ако два три пута дневно дигне глав}' да пуши свога Абу-ел-1\адера. Ништа га не омета у раду, па ни девојчице, којима се досади да свирају у ,,четири руке" на старом гласовиру, те су започели да са Амадејом играју „жмуре' - , са свим близу оца, иза старог канабета, „стил Ампир", украшеног лавовским главама. Али мајка Жерар (или г-ђа Жерар) у својој кухињи, у којој непрестано пече и пржи за ручак, налази да праве, збиља, сувише ларме. Баш је млађа, Марија, прави мангуп, да би з^хватила своју старију сестру, гурнула фотељу тако о стари шифоњер, да се трес}^ сви руански порцелани на њему. — Де, де, децо, виче мајка из дубине своје кујне (пећине) из које се шири пријатан мирис сланине, — оставите оца мало на миру, па идите и играјте се у трпезарији. Деца слушају, јер у трпезараји могу испрет}фати столице по својој вољи, па сазидати „куће", те играти „носете." Ова мала луда Марија — зар би човек мислио да дете од 5 година има таквих мисли! — ухватила је Амадеја испод руке и зове га „својим малим мужем"; она иде у посету својој сестри Лујзи да би јој показала своје дете — лутку од картона, са великом главом и увијену у убрус. — Дакле, као што видите, госпођо мушко је. — А шта мислите с њиме кад буде велики? — пита Лујза, која се }шушта у т)г игру само за љубав малих; та има десет година већ читава госпођица. — Та биће војник, госпођо, одговара Марија озбиљно. Тога часа гравер, који је устао да