Недеља

Број 9

Стр&на 161

се мало истегне и да исиуши по трећи пут своју лулу — Абу-ел-Кедера, стао је на праг свога атељеа. А и госпођа Жерар, чији се ручак кува у сигурности — ох, како лепо мирише у кујни баш улази у трпезарију. Обоје гледају децу, тако смешну, тако љупку са озбиљним изразом својих малих лица. За тим муж погледа жену, жена мужа па и једно и друго весело прсну у смех. Али се не см^ју, не смеју се никада у суседном стану, код Виолетових. Са мо се чује кашаљ и једнако кашаљ. Кашаљ до гушења, кашаљ, који прелази у очајан ропац! Отићи ће на онај свет једна млада жена са одвећ тешком косом, и кад опет буду дошле лепе вечери, она више неће остајати доцкан у вече на балкону, па у мр ку гледати у звезде и стискати руку своме мужу. Мали Амадеј ништа од тога не разуме, али га је обузела нека стрепња, неки ужас". Он осећа да се код њега код куће догађа нешто страшно. Свако га сад плаши. Плаши се оне бабе која заудара на бурмут, и која га са сажаљевањем гледа, кад га у јутру облачи; плаши га лепо одевени лекар, који сад два пут дневно мора да се пење код њих на пети спрат, плаши га рођени отац, који више не иде у канцеларију, који се већ три дана није бријао, па крстари, грозничаво крстари кроз мали салон, забацујући нервозно за уво онај прамен косе. А, овај, плаши га и сама мајка, мајка, коју је онјош вечерас, при светлости ноћне лампе, видео заваљену у Јастук, прозачрног носа и зашиљене ораде. Изгледало је да га није познавала, ма да је разрогачила очи, кад га Ј е отац узео и нагао над њом да се би Ју пољубио у чело облнвено хладним знојем! Најзад је освануо тај страшни дан, што га Амадеј неће заборавити никада, ма да је онда био веома мало, мало дете. Пробудио га је тога дана загрљај његовог оца, који је дошао да га узме из кревета као полудео, закрвављених од плача очију.

И сусед г. Жерар а зашто ли је он ту, тако рано? — Лије крупне сузе. Прибио се уз г. Виолета, као да бдије над њим и нежно га тапше руком по рамену. — Да, јадни пријатељу, будите храбри, будите храбри! Али је јадни пријатељ изгубио сву храброст. Он пушта да г. Жерар узима дете из руку, и најзад му глава клоне на раме поштеног гравера. IIочиње опет гласно плакати, тако, да му се од силног плача тресе цело тело. — Мама, да видим маму, —■ виче Амадеј сав ужаснут. Авај, он ју никад више неће видети. Код Жерарових, куда су га однели, облачи га добра сусетка. Тамо му говоре како му је мама отишла, и то отишла за дуго време; да он треба сад много да воли тату, да треба само мислити на тату и друго што шта, што му је неразумљиво, што га пренеражава, али о чему се он не усуђује да тражи објашњења. Чудновато! Бакрорезац и жена му само се брину за њега, гледају га сваки час. Па и девојчице га чудно гледају, готово са поштовањем. Та шта се то променило? Луција не отвара свој гласовир, а кад је мала Марија хтела узети своју, „менажерију" из ормана, подвикнула јој је мајка, трудећи се, да је оштро погледа: нема данас играња. —- Не игра се данас! После ручка узела је г-ђа Жерар свој огртач, метнула је шешир, па је отишла водећи Амадеја собом. Попели су се у фијакер, који је пројурио кроз улице, које дете није познавало, прешао је преко једног моста, на коме се дизаше (један) велики бронзани коњаник са лаворикама на голој глави*), док се не заустави пред неком великом кућом, у коју су ушли, и у којој је један врло учтив и окретан младић пробао Амадеју црно одело. (наставиће се) *) Вероватно Нови Мост (Роп*—Кеи{) са споменика краља Хенрика IV,