Недеља

Страна 180

Број 10

полегла, само са три камена Зида и покривена плочама. А њу, Нацу, никад нико није видео. Виђали су само тога Манасију, њена мужа, како на леђима довлачи сучке, дрва из планине. И да се по каткад није видео дим кроз кров испред куће нешто мало почишћено и оно неколико засађених бразда, не би знали ни да ли је она жива. IV. Јовча је заиста, опет, као пре, почео да тргује, путује. Као да није ништа било. Чак изгледало је као да се и радује, што се тако свршило, и што је опет почео као пре да живи. За себе, сам, одвојен. Али ипак, ипак. Нарочито су му тешко падале ноћи, кад од једа што мисли на њу, Нацу, целе ноћи ока не склопи. Ма да му нико није казао, ипак је он о њој све знао. Како је удата за истога Манасију. Живе на крај вароши. Немају ни хлеба да једу, а камо ли да је она још онако лепа и да се носи и кити као пре, код њега... Он не ситећи се њој, већ више себи што је ради ње био друкчији, толико је волео, па чак и према другима био мекши, попустљивији, због тога, од једа, често заборовљајући се узвикивао је ситећи се себи; — Тако! Хоћеш ти. И од тада, као у инат некоме, диже руке. Синови му почеше да управљају имањем. Ослободише се и почеше „у свет да излазе", пију по мејанама и картају се. А и Јовча, под старост опет поче као пре са женама. И то сад луђе, бешње. Све као у инат некоме. Кући није долазио. Седео је једнако у чивлуку. И сељанке, жене његових чивчија, Циганке, све је било око њега. Једна, у мало га не стаде чивлука. Не беше толико лепа, колико

је имала велике крупне очи... Налик као у његове Наце. За њу су морали чак и синови му да се умешају, кришом је одвуку, одвоје од њега и негде преко границе одведу. Јовча, на то ништа не рече. Ма да су му синови стрепили и бојали се да их он све не разјури. Али зато, Јовча као у накнаду и у инат синовима, поче чешће да долази у варош. И то с јесени, кад почну ветрови да завијају око оголелих кућа, јуре се по пољима. Обично би тада ноћу усео на коња, дошао и отишао тобож све у инат синовима, чак код ње, Наце. И стојећи више њене куће, не гледајући ни на ноћ ни ветрове који су и њега с коњем заносили он је гледао како ти исти ветрови завијају око њене куће, улазе унутра и можда је • шибају, шибају . . /. •— Тако, тако! Мрмљао је он задовољан враћајући се и кријући да ко не опази. Али, која година, он је све чешће и чешће тамо одл?зио. Опет, тобож у инат некоме. Испочетка добро кријући се, али доцније све мање и мање да су га неки већ били опазили, виђали тамо. Убрзо, цела варош је сазнала да он идс код Наце. Али нико није смео да му то каже. А он је готово сваке ноћи тамо одлазио. И увек тобож кријући се на коњу, око пола ноћи. Па поред тога после сваке такве походе, знало се да доводи неку Циганку код себе, која му врача, гледа у кост. Обично, чим се врати, сиђе с коња, уђе у чивлук, одмах почне чивчијама да се изговара: Како је иш'о да сачека Арнауте и бар некога убије. Чивчије, ма да знају где је био, срећни што он, газда им, разговара с њима, отпочели би да се .туже на те

ГАЛАНТЕРИСКА И ПОМОДНА ТРГОВИНА КОСТЕ НИКОЛИЋА и ДРУГА — БЕОГРАД добила је велики избор — Ш Е Ш И Р А — —= у најновијим формама и бојама