Недеља

Број 10

Страна 181

Арнауте набрајајући њихове упаде, крађе, убиства. јовча, и не слушајући их, још уздрхтан од пута сам се пење у свој}^ собу, оџаклију, на горњем боју. С њиме ~би пошла која од жена да га огрне, утопли му ноге. Јовча седе спроћу ватре, у соби пушта да га жена заогрне, утопли и онда заповеда да му дође Циганка. Одмах долази стара Циганка, врачара, коју је Јовча зато чак из Турске довео и у чивилуку чувао. Од сваке поједене кок ши, живине њој се морале да носе кости кобилице по којима је она гледала, врачала. Чим Јовча осети да је она ушла, још с врата јој заповеди; — Гледај! Циганка доће. Седа до њега, спроћу ватре и пошто разгрне шамију те јој се још јаче осветли од ватре њено старо, кошчато лице, почне да се уноси, гледа у кобилицу, у њене пеге, шаре.., А на пољу тек ноноћ превалила. Ветри још јаче и бешње дувају. Тресу чивлук, зграду. Ватра прска, гори. Њени пламени лижу чађ и час Циганку, час Јовчу осветљавају. По каткад издвојио би се од хуке ветрова и допро би дуг, отегнут урлик каквог пса... А Циганка никако не диже главу. Још јаче, тајанственије, дубље уноси се у кост, и гледа, гледа... Већ Јовчу страх подузме. —- Гледај! Викне он храбрећи се. — И арно и лошо! Почне она, али некако тешко, као немогући да се одвоји, отргне се од силних знакова, знамења. И онда наставља: Био си богат, силан. Што год си зажелео, све је било твоје. Хазне, бисаге с парама. — Море и сад то имам! Прекида је он. — Друго шта пма? Пита се Циганка и не слушајући га. Иафиге што си толике земље видео, градишта пропу-

това, и на Бак'рном Гумну био. Три пут тамо заноћио; оно, што ти је срце тражило, никад ниси имао. — Хм, па... презриво и радознало Јовча мрмља. — У твојој башти цвеће, фидани... Један фидан, једно дрвце од свих најубаво, најлепше. И ти си га много чувао, много волео. Али, кад оно порасло, залистало, зажеднело, ти му не даде. — Све сам д _Ј вао! Шта јој нисам дао? Правдајући и често плачно почне да виче Јовча и одаје се пр д Циганком. Циганка, не издавајући се да зна о којој он говори, наставља. Не знам, газдо, овде тако стоји. И да би се оправдала, уверила га, она му подноси кост и показује прстом. — Ево газдо ево га то дрвце а ево одовуд као неки млаз како је пошао да га освежи, напоји... али, ево где си и ти, између свих, и како не даваш, пречиш... И зато си грешан. Зато те сан не хвата. Све на то дрвце мислиш... — На поље! Лажеш! Прекида је Јовча и дере се бесно терајући је и бацајући јој новаца. — Све лажеш. Нисам ја грешан. 1 Нисам јој пречио, не давао .. А шта је она била кучка, азг'н, па није могла да чека, дочека мужа... Циганка понизно, брзо одлази. Зна она: да кад не би му о том његовом дрвцету, греху, већ о нечем другом, лепом врачала, да би је истина не грдећи, али опет отерао и не давајући јој новаца. И зато она сваке ноћи то му врача, говори... Зато је Јовча дајући јој новаца грди, тера од себе да би је опет идуће ноћи кад се врати од Наце, опет звао, терао да му гледа о том његовом дрвцету коме он није давао, пречио —

1ИУШКЕ ДЕЦШЦ ДНЈЕ ОБУћЕ 1 I &ЕФ У великом избору добила је г алантериска и помодна трговина ЧНФИч- КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГА — БЕОГРАД