Недеља

Страна176

Број 10

повао, довлачио. Одело врх одело правио. Низе дуката већ није имала где више да меће. Чак јој је најбоље свираче, чочеке који би дошли у варош, доводио да јој свирају и певају песме, веселе је. — Нацо, сине, да не зажелиш за што? Раздрагано је он узвикивао гледајући како Цигани пред њом понизно свирају и певају. А Наца увек се пред њим чинила Као да се радује. Али се видело како је баш те свирке и песме још више растужују и тешко јој падају. И заиста по лицу јој се познавало како јој је тешко. Почела беше да се суши, као копни, вене, од неке да ли ватре? да ли дугог чекања?... Али Јовча то ништа није видео. И кад му се жена, бојећи се да јој Наца тако и не умре, усуди да га и она опомене, он се зграну. Једва су је отели од њега. Али, отада ни она, ни снаха, ни син, нико није смео к њој, Наци. Отера их. Спавали су доле, у кући. Тамо су они за себе, као друга кућа и готовили, јели. А горе, у одаји, код Наце, само је он био... Једног дана дође му таст, стари хаџија. Чак и он се диже и дође му .на ноге да га моли. Хаџија дође, седе и после поздрава, околишећи поче о томе. Јовча хтеде н њега не гледајућу што му је таст као друге отерати, али хаџијин. она1 старачки, већ бео поглед којим га он гледаше некако чудно, сумњиво, Јовчу задржа. Он поцрвене. Одједном се сети зашто га он тако гледа. Помисао да га они тако свп зато гледају што се боје, сумњају да он, отац, с Нацом, нема можда каква рђава посла, па зато је и не удаје... То га задржа да и са хаџијом му не учини као с другим, већ да, дишући тешко од страха, журећи се да што пре ту сумњу отклони, уведе таста у собу, посади га и гледајући му право, силно у очи, почне: — Хаџијо! Тастом га није никад звао. Знаш, човек цео век жедан тражи нешто. Не нађе. Па... дигне руке, пре-

гори. Али, жедан, бар хлад да нађе. Ни то нема. Сам он з^зме, посади дрвце, чува, пази да оно порасте, те бар ту, ако не жеђ да угаси, а оно хлад да нађе... Дрвце порасте, зазелени, сахлади... али око њега нигде бор, топола, све сучке... Е сад, бива ли да то дрвце осечем, дам, вежем га за сучку... бива ли? кажи де!.. Поче Јовча бесно и у хаџију да се уноси, гледајући га широко, очајно, упињући се да га овај разуме. Хаџија, уступајући као под неким теретом, сагињући раменима, дизао би се и одлазио. — Јовчо, синко! Не разбирам нпа говориш, али знам, осећам... Ради шта знаш. И остављао би Јовчу да даље чува, држи Нацу. Не да никоме код ње, све бојећи се да је не заведу. Само је код ње улазио, доносећи јој што год је хтела. Али Наца је све више и више малаксавала. Р(олико ли пута Јовча затицао је унезверену, окупану у зноју и као убивену. Једва би му се она на ноге дигла кад би он код ње ушао. — Шта ти је? Тргао би се и застао Јовча брижно гледајући је. — Ништа, тате. — Да ти није тешко? — Ништа ми није! Одговарала би му она понизно, стидљиво, али тако убивено и болно, да је Јовча тад се враћао, оставља је, осећајући у том њеном болу неки велики, нем, горак прекор. И од тада, једва, истина са неком мржњом, али ипак, из потаје поче да гледа, мотри, — не на младожењу за кога ће је удати, већ „кућу" која би била достојна њега и његове Наце. За то чак и отпутова. Оде чак у Турску, да тамо тражи међ чувеним, богатим породицама с којом би се сродио. Али је опет и то трајало дуго. Годину дана проведе тамо, на путу. II. И једва наиђе на такву кућу. Из Призрена чувена клинчарска породица.