Недеља

Врој 10

Страна 177

Из ње је један и владиком иостао. Јовча тамо даде Нацу. И кад је даде, онда отиоче весеље. Три дана нови пријатељи пише и веселише се. Онда заједно пођоше овамо да пију и да је прстенују. Други пут за дан Јовча стиже отуда а сад требало је два дана. Све вароши, ханове, мејане уз пут ређали су и одмарали се. Све свираче на које су наишли повели су. И кад у ноћ овамо дођоше цела варош прену и пробуди се од њине свирке, халабуке. А Јовча чим бану пред кућу, поче силно да удара у капију и виче: — Чедо, Нацо, отвори! Па раздраган мишљу како ће пријатељи му да се као тргну, уплаше од њене лепоте кад она изиђе и отвори врата, окреће се свирачима и заповеда им да свирају. Свирачи свирају. Кроз капију видело се како се у кући тек упалила свећа и кроз велику собу почеле да промичу сенке људске, врата се отварају, чује лупа нанула. Јовча да би заговорио пријатеље прича им, показује докле је његово, шта му је од старине остало, шта је он приновио, купио. Заговара их он док не спази како се кућа осветли, велика соба засија светлошћу. — Ама што се не отвара! плану Јовча и поче бесно да лупа кад виде како они из куће, некако као уплашени, споро се журе и не долазе да им отворе врата. — Сад ће, сад ! Чу се танак глас снахе му. И заиста, место Наце, изиђе му снаха и онако на брзу руку обучена и забрађена, отвори им. — Добро дош'о, тате! Поздрави га она али се трже уплашено кад виде да сем њега и свирача, још и другкх има. — Држ коње! пресече је Јовча. Она му придржа. Пријатељи сами поскакаше. И напред он, они за њим уђоше. Али, сами, нико их не причека, нико не изиђе. Сви се били као посакривали, Јовча их уведе у велику гостинску

собу, остави их и брзо изиђе у кујну. Опет никога. А сви и слуге, синови, снаја, сви су били будни. Видело се како са свећама промичу, тумарају. — Камо сте, претећи викну Јовча. — Ту смо, ту! Одазваше му се, а опет нико као да ниЈе смео да му се приближи, већ сви као да су били у неком послу, и ишли по дворишту подаље од њега. Једва се издвоји жена му и пође, приђе к њему. Али и она ишла је некако чудно и дизала шалваре да се не спотакне. Као да сад први пут иде у њима, тако је ишла сметено. Само се она испну и дође к њему. — Овамо ти! Призва је Јовча*а већ једва уздржавајући се од беса. Али она, од страха, као да није знала где ће. Поче час па једну',,« час на другу страну да иде, спотичс се. — Где ћеш тамо? Жхвати је он кад виде како се она упутила гостима у гостинску собу. ■;. |:г ' ; И сам он морао је да је з^веде у другу, спаваћу собу. Али и тамо никога није било. Само су се белеЛе и зјапиле њихове откри.вене постеље. Наце ни тамо није било. Шта је? Викну Јовча кад се виде сам, далеко од гостију. Али и жена му се већ беше као прибрала. I I стојећп испред њега онако погнута, решена на све, беше дигла главу и гледаше га као никад дотле, право, дуго и горко, горко. — Ама шта је? Устукну пренеражен Јовча од тог погледа. — Ниппа! Једва она прошапута. — Па камо је? И главом показиваше на Нацу. — Болна. Он одахну, ослободи се, и тад поче да бесни. — Како болна? Поче да од беса предише и надноси над њу, и чекајући да то изговори па да је после бије, макар убије. — Зашто је болна ? Докле ће да болује. Шта си ти гледала, чекала, зашта је ниси лечила... Зашта си мајка, зашта ти је она кћи?.,.