Недеља

Број 12

Страна 225

ти руже милина из страха да нас не убоде трње, не дотицати се лептира, бојећи се да се не распадне у прах под нашим прстима. Остао је срећно дете што грозно пада, што се подиже све уплакано, одмах заборавља несрећу и патњу и понова отвара своје очи још влажне од суза, своје жудне и чаробне очи и гледа природу и живот! Срећан је онај песник који, као наш јадни пријатељ сачува своју детињску душу, свежину својих осећаја, своју инстинктивну потребу миловања, кајања, који љуби безазлено, верује у Бога

вибрација, најстрашљивијих откуцаја срца; природна појесија, пре лична, индивидуална но општа; појесија, у којој и слободан и везан стих чува диван склад, у коме строфе теку и звоне као детињи рондо, у коме стихови остају стихови, —> и поред најизврснијих признатих великана — музика. Тако је рекао Фр. Копе. „Пол Верлен је варварин. дивљак, дете. Само, ово дете има у души неку музику и у извесне дане, осетио је звуке, које нико пре њега није осетио.

Снимак капетана Дамја^овпћа

_«Ни шан Џије напред!"

и понизно га моли у мрачним часовима, који све оно што мисли и што осећа каже наивно, неумешно, неотесано али тако мило! Срећан је овакав песник, усуђујем се поновити, сећајући се добро колико је Пол Верлен препатио и телесно и болним срцем. !§•] Авај! као дете био је без икакве одбране и живот га је често и свирепо рањавио. Али се геније патњом откупљује, и ово се може рећи кад се говори о Верлену; јер ће његово име вечито будити сећање на појезију са свим нову, која у француској књижевности важи као ново откриће. Да, Верлен је створио појесију која је само њему својствена, појесију инспирације у исти мах наивне и фине, у циансама; појесију најделикатнијих нервних

Тако вели о њему у „Савременицама" Ж. Леметр. „Не треба о овом појети судити : као о разумном човеку. Он имз идеје које ми немамо, он је у исти мах и много виши и много бољи од нас. То је појета који се не среће сваког дана. Он је луд, велите ви; ја то верујем. И ако бих посумњао у то, поцепао бих стране, које баш сад пишем. Заиста, он је луд. Али пазите, како је овај лудак створио нову уметност и има наде да се о њему рекне једног дана што са данзс вели о Фр, Вилону, са којим се може јг о поредити. „То је био најбољи песник свога времена." Тако се о П. Верлену изразио Анатол Франс.