Нова искра

Страна 44.

ВгОЈ 3.

Росећи га бисерним сузама, А с усана тихи шапат лети : „Болуј драги, ал' немој умрети!" Алексинац. Милорад М. Петровић.

ПОСЛЕДЊА 1Ј1ШЈА — НАПИСАЈ1А м. ЈЕРМОЛИНА превод с руског Ц^крени се.... стани овде.... тако ! Лепо, врло лепо ! тихо је говорила ббна девојка подижући главу с јастука и разгледајући празничну Варињкину одећу. — Како си у љој лепа и свежа ! —• додаде са тихим уздахом. Варињка се задовољно осмехну загледајући се, и пажљиво, да не би запрл>ала нову одећу, приседе на крајичак столице крај сестрина. одра. Погледавши њено мртвачки бледо и порђало лице, тихо задрхта, а сен туге пређе преко љезина допадљивога лица. — Лела, — рече јој после краткога колебања: Зар не би боље било да останем с тобом ? Бојажљиво погледа сестру; у њезину гласу осећала се плашња: „ А ако сестра, која је од мене тражила да дочекам Нову Годину код Сверических, промени своје решење ?..." Варињка је била добра девојка. од срца је волела сестру ; али одрећи сс давно жељенога задовољства, не ићи на бал где ће се искупити сва позната младеж, одрећи се игара, смеха, весел^а.... па провести досадно вече крај болесничина одра — за њу би било прилично тешко. И опет бојажл>иво погледа сестру, очекујући пресуду.... — Не! За што ? Иди, проведи се ! Мени неће бити досадно. Одлучан одговор болесне девојке охрабри Варињку. — Али кажем ти, Лела, ја ћу остати, па ћу ти што год читати. — Не обмањуј, Варја! пребаци јој болесница, претсорно гледајући збуњену девојку: теби се нроводи, па — крај! Ја бих и сама на твоме месту тако урадила! додаде она, привлачећи к себи Варињку и л>убећи њезин румени и нежни обрашчић. — Сутра ћеш ми све причати: како сте се провели, ко је био најлепше одевен, — све разгледај, све упамти. Сутра ће и код нас бити весело ! Ја ћу те слушати, па ће ми се чинити као да сам и ја била с вама ! Али гледај да све добро упамтиш. — Мила Лела ! — засузи Варињка грлећи и љубећи сестру: за то се сутра нећу ни маћи ! Сутра ћу целога дана бити само твоја. — Лепо ! Лепо ! Варињка се намешташе пред огледалом, удеси одећу, и чешљање; топло пол>уби Лелу, и пруживши руку милосрдној сестри која је унило седела у прикрајку, као да одлете из собе.... II Болесница се окрете на леђа и затвори очи; милосрдна сестра нечујно приђе к посте.љи и спусти се у наслоњачу, гледајући равнодушно и досадно у празан простор. У соби, коју недавно осветљаваше радост живота и наде, рашири се сета и туга. „А ето, још је млада !" помисли Лела, пажљиво гледајући бледо и заморено лице нолудремљиве девојке што сеђаше у наслоњачи: „...,3а штоли је само таква—као да није жива !"

— Сестро !... Имате ли родбине? Девојка се тихо трже и журно се наже к болесничину лицу. — Ја?... Јесте, имам ! Ожењеног брата.... рођаке. — Доиста! И они ће, ваљда, дочекати Нову Годину? — 0, да ! живо одговори милосрдна сестра : данас је код брата пуно гостију, — А Ви ? Зар не би хтели да и Ви тамо будете, да дочекате Нову Годину? — Како да не бих? Али је наш посао такав, да не смемо ни помишљати на забаве ! — одговори она, гушећи уздах, и за часак разведрено лице поново се смрачи. Наступи ћутање, прекидано тешким, храпавим кашљем болесне девојке. — Сестро ! А за што не одете к брату да заједно дочекате Нову Годину ?... Доиста!... Идите ! Та и Ви би хтели, зар не ? Лела као да се упи својим сјајним очима у лице милосрдне сестре ; али јој се учини да у лицу, које не показиваше никаквога учешћа, у тренутку и сину и угасну зрак живе радости : „Еако је дрвена!" — раздражено помисли Лела.... — Зар нема одговора? ■— Ви знате да ја то не могу урадити ! — А зашто ? Зашто ?... Због мене ? — Али ја нећу, чујте, нећу да Вас мучим. .. доста је ! узвикну Лела чупкајући својепрсте; па, приметивпш забринутост на лицу милосрдне сестре, брзо додаде : Мени је, и сами видите, боље, о, много боље ! Ја ћу спавати, мени се тако спава !. . . Само реците Прокофјевној да се нађе тамо у Варјиној соби и да дође ако зазвоним. Знате ?... А Ви ми не требате.... за што ? Идите, проведите се ; младост је свега једанпут ! узбуђено је говорила Лела придижући 00 У °ДРУ Лице милосрдне сестре напослетку засија, очи живахнуше ; Лела се осмехну гледајући је, и нађе да је лепа, баш веома лепа. — Али како ћете сами остати ? упита сестра двоумећи. — Нећу сама.... с Нрокофјевном ! Какви сте само! Кажем Вам, идите, не брините ни о чему ! Колебање и сумња тато прелетаху по девојчину лицу замењиваху се осећајем најживље радости ; она узбућено скочи из наслоњаче и топло стеже болесничину руку. — Како сте добри ! Ја Вам то никад, никад нећу заборавити !.., Лела је уживала у ведром и порумењеном лицу милосрдне сестре; па хоћаше да буде до краја добра, и замисли се, чиме би још обрадовала ову милу и не баш злу, као што је раније мислила, девојку, што погкртвовно и без роптања подноси пуне две недеље њезине прохтеве. — Сестро, тамо је у орману моја шкатула.... дајте ми је. Док је милосрдна сестра удешавала своју тоалету, Лела је отворила шкатулу и из ње извадила гривну и ћутке уживала у финој и уметничкој изради: гривна је представљала гранчицу овијену гирландом од кринова.... То је поклон... . Срђев. Она је тада била још потпуно здрава и бескрајно срећна ! 0, она би и сада била потпуно срећна, само да није ове болести. Лела зажмуре, а немоћна рука клону са гривном на одар. Сергије је моли да не очајава.... пишег да неће и не може примити њезин отказ, већ да је она његова вереница све до онога дана докле му жена не буде ; он ће је узети и одвести на југ, где ће се под јасним и светлим небом поново расцветати штићена његовом љубављу.. . 0, Боже, Боже !... глухо зајеца бона девојка, кргаећи прсте и кашљући....