Нова искра

Страна 46.

НОВА ИСКРА

Број 3.

— Је л' хи добро ? иита Сергије гледајући је у очи. — Добро ! — Тамо ће бити јога боље ! И пружи прстом на иротивну обалу, камо је младеж гонила своје барке. У брзо и читава планинска страна оживе и ошарени лепим паровима. Она баци весло, па и сама искочи на обалу, и са Сергијем, руку у руку, ноче се пети, напајајући се заношљивим мирисима ; хтела би да се што пре испне на планински врх, али се опомену да је ббна те да за њу није брзи ход ; ипак је Сергије мољаше да не очајава. На самоме планинскоме врху, овијена сребрнастим облачком, стојаше милосрдна сестра и довикиваше јој : брже ! Ишла је и ишла подрмсавана Сергијем ; очи јој беху упрте у сами вас, и са дивљењем је опажала, да сви младићи и девојке који улазе у облак иостају некако лакши, лепши и стројнији. — Еио, већ су сви стигли; беле и прозрачне девојачке одеће сијају као бриљанти, а зелени вепци, којима увенчавају своје женихе, претварају се у златасте ореоле.... А око н>их, и горе и доле и са страна, шири се нежна сребрнаста магла лако се повијајући, као да се спрема да их собом однесе.... Лела се уплаши, јер помисли да неће донде стићи, па ће сви одлетети без ње. У очима јој засијаше сузе. — За што плачеш, мила? —■ чује се мелодични Сергијев глас. — Ах, ја не могу донде доћи! — Не бој се !... Ја ћу^те однети! И поново јој би лакше, а ноге јој се једва и дотидаху зелене простирке.... — Шта је тамо ? И за што сви тако сијају ? уиита Ј1ела спуштајући главу на драганово плеће. — Тамо је сунце живота! Оно што њима светли његови су зраци. — Сунце живота!... 0, како ми је добро ! И ја онда нећу умрети ? Не ?... — Нећеш умрети, никада нећеш умрети !... Још мало само, јога мало, мила моја! Видиш, како је још мало остало да про!)емо. Још мало само, и ти си спасена. „Спасена!" у заносу мисли Лела, а осећа како јој се хладе и руке и ноге, и како јој дисање слаби.... А више њих стоје срећна, насмешена лица и гледају их. Пружају им своје беле руке и довикују: „Брже, брже!" — Брже, брже ! Умрећу !... шапће она, спуштајући се клонула на Сергијеве руке. Срце јој захвати страшни бол, а хладни зној проби је сву. Поче да се невероватно напреже, да се исправља, да пружа руке према зрацима животнога сунца.... Сергије је теши : „Не клони !" Још један замах, и она кликну од заноса што јој душу обујми, од зрачнога сијања што је очара.... Поред ње је Сергије ; држи је за руке, гледајући са пуно љубави у њезине очи, и громки победнички узвик: „Спасена!" заглухну је.... Мирис цвећа, Сергијсви пољупци.... Лела је лежала круто опружена; у широко отвореним очима, што беху у бесконачност управљене, блесну зрака неземаљске среће и за увек се угаси.... Крај девојчина одра стојао је високи, стасити младић, и са болом и ужасом гледао драго лице.... А стара Прокофјевна, тискајући јој у руке упаљену воштаницу, читала је опроштајну молитву. Нзезино старачко и наборано лице чудгш се мењало од уздржаване кукњаве ■ (а~ос>

ДАЛМАТИНСКОМ ОБАЛОМ ПУЉ - ЗАДАР — СПЉЕТ - ДУБРОВНИК — КОТОР путничке цгтв II. Жусеа. (свгшетак) едина међу свима својим сестрама на далматинској обали, варош Дубровник, нигда није подносила млета'1ки јарам; она је храбро бранила своју независност, до оног дана, док Мармон не уведе у њу Французе. Дубровник сада припада Аустрији, али још чува поносито држање иза својих бедема и својих огромних кула. С пучине би се рекло да је то средњевековна варош. Бродови не улазе више у дубровачко нристаниште, мало и неугодно, већ у Грушку Луку. ЈГрашињав пут води норед обале и доводи за пола сахата у варош. Већ неколике палме и дебеле агаве, што расту на стенама, казују суседство Истока ; смокве су велике као дрвета, шипци мешају своје плодове с лаким лишћем родних лоза. Дубровник је на једној стрмој стени изнад мора. Баште, у којима је топло као у стакленим, дају изврсно воће. Улазак у варош засењују џиновски платани. Ту нас ето дочека у једном хотелу на уласку сињор Крииино. Ја кажем : „дочека" с тога, да не бих унизио нашег домаћина. Било је доба одмора после ручка. Попевши се до првог спрата, а не сретнувши никога живог, угледасмо се и ми на околину: сваки изабра по један кревет у празној соби и задовољпо заспа. Тек пошто смо се пробудили, наместили су пас и објаснили се с нама. Дубровачка капија је између две масивне куле, обавијене бршл,аном ; једна велика улица „Страдун", пролази кроз варош с краја на крај. Ту је усредсређен сав живот дубровачки. Дубровачко одело је најразноличије и најбогатије на целој далматинској обали, пазар је особито сјајан мравињак. Ево једне продавачице са својом дугом белом халшном с широким рукавима, каткад нотканим сребрним или златним концем ; тешко, да је шта дивније ! Лака трака стеже јој струк; глава је повезана једном вежиглавом, доста сличном марами којом се повезују Напуљке. Сељанке изједног суседног села носе на хаљини, ишараној цветићима, уметке зелено опшивене и бојен јелек, плаво подрешен ; на њиховим малим ногама као обућа су зелене јеменије. Па како су лепе и љупке њихове котарице с воћем, које на пазару продају ! Жене из Скадра, сироте иланинке, натоварене као теглећа марва, изгледају жалосно са својим црним огртачем без рукава*) са својим опанцима, исплетеним од канапе, са својим прегачама, за које би се рекло, да су изрезане из старог каквог ћилима. У гомили се највише истичу људи висока стаса, с црвеним појасом, за којим се виде ножеви и пиштољи. Пред нас испадоше на један пут два колоса (чисто ме и сад хвата страх од њих !); по том извадивши један орах из цепа, сташе га спокојно својим дугим ножем тући и крцати. Разнолики арсенал, који ови добри људи носе, чини део народног одела ; другог разлога њему нема. Дубровник је жив музеј. Права је штета, што ноћ долази брзо и што морадосмо ноћити готово изван вароши. Хотел нам се налажаше изван вароши, међу великим дрвећем, које закрива варошку капију. Али становници радо долазе к нама на једно отворено место на пољани, да се прохладе всчсрњим поветарцсм и наслушају шумне музике. Напга тераса доби у брзо изглед вашара. Хотел нам се напуни публиком, која беше изишла у шетњу ; животиње и људи сташе се гурати око нас. Један из публике постави нам сто у једном углу. Одмах дотрчаше мачке, кокоши, ћурке. Са свим спокојно испеше се

*) Струка,