Нова искра

Број 6.

Н 0 В А ИСКРА

Затим, сем ових писаца, Позоршпте има да износи, са више система и више потпуности и још са више права а мање бојазни, и дела оних писаца који су још ранијс почели радити на драми и чији рад у главном снада у познату периоду јаче драмске и у опште песничке продукције. Међу те писце од којих су неки добри а многи цељени, свакако сви интересантни, спада Г. Л. Костић. Сем Максима ЦрнојевиКа који је стално на репертоару, и Гордане која је тек у последње време дата, има, познато је, од истога писца и познати Пера Сегединац. Од ове најбоље драме Г. Костића начињен је, ми знамо, један страгаан баук; у ствари, тај комад је, и ако код полиције као сумњив означен, ипак мање опасан него, на пример, Виљем 1ел и управа би, ако не може, као што то чине уредништва политичких новина, да завара полицију променом наслова и да га назове, на пример, Томом или другим каквим Сегединцем, имала настојати да му надлежним путем поврати потребну невиност коју, у осталом, слични комади без икакве сметње уживају. Јер кад, ни у Аустрији које се вигае него нас тиче сценично представл>ање једног српског устанка против једног њеног ћесара, тај комад није формално забрањен, пеће се вал.да ни код нас званично забрањивати. И кад је Министарство Просвете, својим последњим наставним планом, наредило да се у државним гимназијама тај исти тсомад узима као званичан образац драмског песништва, и тиме га званично признало као безопасна, онда ће јамачно ова надлежна власт Позорилхта, на молбу овога, донети ретпење у истом смислу и допустити и представљање овога комада. Заједно са Г. Костићем, у те писце спада, даље, и Ђ. Јакшић. Ако његове комаде (Станоје Главаги, , Јелисавета и ова, тек сад дата, интересантна Сеоба Србаља) тражимо да се чегаће и систематичније дају, бар пам се ту може учинити по вол,и; код њих се Позоршпте не мора бојати да се о литерарно мерило не огрегаи ; бар се они могу вигае ио ваљаној садржиии него за невољу приказивати. Јер ако те драме није писала рука ветпта драматичара, писала их је рука правога песника и написала неколико листова праве поезије. И после, Јакшићева су дела данас, по књижарама, постала тако ретка да смо ми само на Позориште упућени кад хоћеме да их познамо. Па онда, ту спада и Милан Јовановић. Н>егова Краљева Сеја давана је више пута али носледњи пут 1890 године, Несуђени само једанпут и то 1889, Сан и јава такође само једанпут, али још раније, 1880, и то 'само први део ове драме. Други део, није ни штампан, ни даван код нас као гато није даван ни Демон истога писца. И док нам књижевна друпттва непрестано пружају путописе овога писца и мисле да тиме чине литерарно одабирање, дотле се Позориште устручава дати његове драме, као да су ове слабије од путописа. И дал.е, ту спада јога један писац којега се не сећамо тако често, наиме МитаПоповић, од чијих комада (Крвави Престо, Стеван иоследњи бан босански, Цар Јован, Градиња и син му Немања, Десиот Лазар ВранковиЛ, Наши сељани ) напте Позоригате није јога ни један дало. И да пређемо на писце комедија, Позоритпте ће увек имати иптереса да

даје комаде Округићеве. Само, ако су, за празничну публику, најпривлачније Шокица и Са&урица и шубара, може се вал.да јога једном дати и његова Мара Варадинка која давна није давана, Грабанцијаш који је само 1876 дат и нарочито Дојчин Петар који никако није игран. И са много вигае права него Округића, Позоригате може да да, ако не Змајева ГНарана, а оно комедије Трифковићеве. Оно је, међутим, пустило да се Честитам већ четири године не игра, Школски надзорник пет година, Љубавно иисмо седам, Избирачица (до ове године) и Младост Доситија ОбрадовиИа по десет, Француско-аруски рат тринаест, Пола вииа иола воде (до ове године) седамнаест, Мила двадесет, На бадњи даи двадесет и пет година скоро а Ни бригеша и Мило за драго да се никако не играју. ПТто Позоригате занемарује овога пријатног писца ? Кад су се његова дела допадала на туђим позорницама, гато их и нагае ГГозориште чептће и одлучније не даје и не обнавља их. све или већину, сваке или сваке друге, треће године? Кад их наша књижевна друштва износе као углед српских комедија, што се Позоригате устручава дати им много мање претенсије ? Кад, на крају ове групс писаца, не можемо да поменемо симпатичнога Грчића Миленка чији је драмски рад необјављен а можда и изгубљен, поменимо бар познатога Ј. Игњатовића који је такође написао јсдну, истина вулгарну и рђаву, али за празничну публитсу вал>да згодну комедију Адам и берберин ирви људи, која код нас није давана. А Игњатовић је, знамо, писац који у другој половини овога века заузима у нагаој књижевности једно од највећих места. Са тог обзира, Позоригате га се може, као и Војислава, сетити. (нАСТАВИЂЕ ск) Павле Поновић.

Адакале

Беч, јануара 1899. год. Са сликарске изложбе у Дому Уметности (свршетав) Јсдна слика из Швајцарске (»Ат Еш^ап^е (Јсг 8сћ1исМ Усуеуае ће1 Уеуеу«, 182. 81игт. 1. Беч — КоИепгекћпип^). Олика је угљеном рађена. У даљини и у бдизини иидите гола брда, на млого моста снегом покривена. Па и облигатни ноток мора ту бити, а снег — свуда. На небу сија пун месец .... прана зимња, планинска идила ! У две сале, кроз којз ћемо сад проћи смештени су само енглески сликари. РБихове су све слике лепе, али ми се не можомо пред сваком задржати, јер би нам то сувише времона однело. Са шотске обале (»МопЛзсћет ап <1ег всћоШзсћеп Киз^е«, 204. <т. 84г. Ретег). Видите кршевити крај, на обали »кула светлиња« да не би мрнари залутали. Сте је то месед обасјао, тс суро стење и сура околина Шотске изгледају ,још мрачнији л суморнији, што је слик,ару добро испало за руком.