Нова искра

8. БРОЈ

БЕОГРАД 16. АПРИЛА 1899. ГОДИНЕ

ГОДИНА I.

ПЕВАЧЕВ УСКРС

од Радоја М. Доиановића № . V,/ н ,је у овомо мосту, где сада живи, тск од ире три месеца. Никоме иије причао од куда је дошао, а бесумње га нико за порекло није ии питао. У осталом ко ће га и питати ? Он леио пева и удара у тамбуру, а то је главно. Весело друштво се искупи и зове Перу. Тамбура зазвечи, а он запева рецимо : „Од севдаха горег јада нема, ал севдах се са севдахом вида!" или ма шта тако и коме би онда крај вина и такве песме пало иа ум да припита Перу одакле је и што је амо дошао. Не верујем да би и теби, читаоче, стало до љегова порекла, па чак и до ове.моје приче, само кад би чуо звук љегове тамбуре и онај љегов и сладак и силан глас. Та кад он запева коју песму што у срце дира, заборавиш и сам ко си и шта си већ се сав предаш звуцима, који те опијају час слатком тугом и чежљом, час бујном веселошку, те душа устрептала, опијена од таква осећаља предаје се валима звука на милост и немилост да је носе собом куда хоће. Е, али кад љега нема да запева, онда можете донустити да бар ја о љему причам,

Није он случајно дошао у ово место, где га нико није познавао. То је тако морало бити. Пера је син доста имућних родитеља, без којих остаде још у осамнајестој својој години. Кад је постао пунолетап ожени се, прими наслеђе и отпочне трговати. Он млад, наиван, иевешт, добра срца и поверљив ирема сваком, а друштво рђаво, те злоупотреби те његове добре стране, и опда није никакво чудо, што му се, кад је узео тридесету годииу, продало све за дуг, а он остао сиромашак са женом и четворо ситне деце. Пријатељи и познаници га напустише и он бејаше остављен себи самом. Заната никаква није знао, а породицу је требало хранити. Једино што је могао и умео а то је да вешто удара у тамбуру и лепо пева. Недаће живота уплетоше јад и тугу у љегов иначе ведар и весео дух, а баш та туга, чиста и искрена даваше необичне дражи гласу његову.

Свргиепо је / Сликао Габријел Макс.

И он остави место свога рођења и пође у свет, да тугом својом људе весели. Неколико година већ живи од те горке зараде, идући тако по местима, где га нико не познаје. Па ипак је храбро сносио своју тешку судбу; певајући другима предавао се и сам песми свом душом, те за часак заборави све јаде. Жив човек се на све навикне, па и он је навикао да- са мало буде задовољан, а зарађивао је то мало колико му је за живот потребно. Кад он не би могао зарадитии жена је његова ншла рубље богатијима, те зарадила она.