Нова искра

С трана 128. Н 0 В А

Једаред се умешао и тамо где купују јагњад, иа гледао како други купују. Ту му паде на ум како га је дете јуче питало : — Еад ћемо ми да купимо малу јагу ? — и осети како му лопта стаде под грлом, а на очи му се сузе саме отимају, учини му се како сви у љега гледају, знају да нема новаца а да је некад био имућан, богат човек, па му се смеју, и стид га обузе. Титавих неколико минута стајао је тако оборене главе не смејући нигде погледати, а по том се крадом измаче из гомиле и чисто одахну душом. С времепа на време опет срео би га неко па га сав срећан запита : — 'Оћемо ли сутра једну да викнемо ? . . . — Како сам остао без пара ја бих и сад, само да добијем који грош! — одговорио је Пера неким промуклим, тупим гласом. — Ха, ха, ха . . . . шта велиш данас би још ... ха, ха, ха . . . . Е, Перо, Перо .... ха, ха, ха . . . . нгга вели данас би још ! — изговорио је тај задовољно (продужив даље своју шетњу) кроз смех, којим се нарочито смеју људи, који се реше да у извесним приликаиа буду весели и безбрижни, па се смеју свему. Он на сваки начин није разумео Перине речи. Тако је Пера провео цео дан. Еући није смео ићи, јер му се све чинило да ће нропустити какву добру ирилику, која би му помогла да се спасе тог тешког положај а. И поче се спуштати вече. Људи се журе кући, жагор дневни се стишава. Кроз сумрак се види још како измичу задоцнели сељаци. Једни терају заостале овце с којима јагњад дотераше, а по . неки опет на коњу прокаска носећи пуне бисаге ствари хитајући радосно кући. Чује се бат коњских копита и тужно блејаље оваца, које остадоше без својих сисанаца, те их блејањем траже. — Како и овца тужи за својим породом ! помисли Пера и сети се свога болесног детета, па му се срце стеже од бола, а у очима се завртеше сузе. — И шта тражим ја, шта ми треба? Нека бог да да само дете остане живо. Зар ми је до провода, а оно готово на смрти. Ето како и овца чак жали за својим „дететом" — мишљаше даље и одједном се окрете те готово трчећи пође кући. — Можда је дете умрло ! -— кресну му мисао кроз главу и он пред очима гледаше своје бледо, мртво дете, жену где се грува у груди и чупа расплетене косе, а осталу децу ритаву и гладну, уплакану где се шћућурила у углу собе, а соба мрачна само се једва назиру предмети према месечевом одсјају. При тој помисли застаде, осети као да га неко удари ножем у срце. Малакса, клону, ноге му клецнуше, грло се запекло, чело хладно, нека га језа прође целим телом и он се стресе. Прозори на становима осветљени. Он гледа опет како промичу сенке : час мала детиња прилика, час велика људска, час само рука, час по две три дечије главице, час женска повезана глава. — Све је то срећно и задовољно — помисли па не само што види сенке, већ му се учини као да чује смех, шалу, радосне разговоре; као да слуша како деца запиткују матер час ово, час оно: и када ће се сванути, и хоће ли

И С К Р А Б рој

обући ново одело и колико ће јаја добити и хоће ли чим се сване јести колача и гледати како се пече јагње на лози. Ту се и нехотице пренесе мислима у својо детињство, и све оне радости, сви утисци, свака ситница, свака реч његова и његових родитеља оживе му у иамети. Поред тако лепе слике из прошлости стајала је бедна,, страшна слика садашњости. Ои је окретао главу од ље, плашио се, желео је да је одагна, па да саму прошлост гледа, али као у инат опа ностајаше све јаснија и јаснија, а слика прошлости све блеђа и блеђа. Остаде онет нред очима само слика горке садашњос.ти, а она из прошлости повлачи се све више и више док се не изгуби у даљини и једва се види као каква тамна пега, која постајаше све већа и већа, примицаше се све ближе. Пера се загледа тамо, а неки његови стари познаници као да се помолише отуд и злобно засмејатпе вичући : „Трчи кући, несрећниче, дете ти је на умору, што бленепт ту по улицама као лудак!" И Пера се чисто трже од тог гадног смеха и опет пожури кући. Мало по мало па се мисли опет заплету, прошлост обнови и туга јаче слеже на душу. Бојао се да оде кући, осећаше да не може поднети сву тежину страшне јаве, тим горе што та страхота пада баш уочи Ускрса, дана за кога су везане толике усномене радости, среће и задовољства. — ■

Болест детиња пошла је на горе. У сумрачној соби затекао је жену где горко јеца више болесног детета, које је у сну јаукало, шкрииало зубићима, грчило се и бунцало нешто брзо, неразумљиво. Најмање дете је заспало уплакано и уздисало је у сну носле многог плача за новом хаљиницом (као што је видело у суседове девојчице) и шареним јајетом, иа најзад и за вечером ; два старија мушкарчића су будни и седели крај ногу болесне сестрице плачући у глас, што је допун>авало материно јецање. Месечеви зраци, што се пробијају кроз расцветану брескву нред прозором шарају местимично сумрачну собу и дају још тужнији израз ове бедне слике породичне. У зору забрујаше звуци црквених звона и објавише вернима васкрсеље Христово. Децасу још спавала. Најстарији мушкарчић се нешто смејао у сну, а болпо дете сморено болом стење и тешко дише, а уз њега седе родитељи као два кипа: неми, без живота, без израза. На звуке звона трже се жена, устаде с постеље и обрнув се истоку одкуд се и сунце рађало клече према прозору, — склопљене руке и поглед подиже небу и стаде тихо шапутати молитву. Одблесак румене зоре озарава јој бледо, увело лице. У том тренутку је изгледала као светитељка. Сврши молитву и умирена, чисто освежена прекрсти се неколико пута, } г стаде и с пуно уверења да је сад болном детету лакше приђе његовој постељи, пољуби га и зали топлим сузама па прошапута : — Боже, не тражим ништа више, али бар на данашњи дан, када изобиља дајеш срећу свима, помози