Нова искра

Страна 148.

Н 0 В А

ИСЕРА

Број 9.

пред тим непознатим човјеком, у полицајској препорођеној униформи, који ме умилно посматраше. Одмјерих га од главе до пете, те разабрах, послије кратког испита, да је то наше горе лист. Мрко и озбиљно лиде са испупченим рупавим јагодидама одаваше на први поглед нашег загорца. Упале као жива жерава немирне жарке очи подсјећаху његов јуначки сој и њогову неустрашивост ; а дубока бразда на пространом интелигентном челу, која у нервозном заплету мијењаше непрестано облик причаше јасно претрпљене муке и непрестану сумњу. Доказ здравља бијаху румене дебеле науснице и бијели зуби којима Ј1аза полицај шкрипаше често, преносећ на осмјех и на поглед ону живу муку коју ћемо касније пребрати. Покрети који, кан' да имађаху сијело у његовим широким плећима бијаху одважни и јуначки, а држање потпуно војничко премда малко незграпно. Једном ријечи, назријех у тој слици један од оних облика који ме у дјетињству бијаху однихали за које ми мајка говораше : „Ето видиш, то су потомци Обилића !" 1Три свем томе, пошто сам онда као и сада зазирао непрестано од мантије и униформе и тој двојици сва светска зла приписивао, не одазвах се Лазу полицају као што морадох и жељах, већ га полу-озбиљно и полу-углађено запитах: „Опростите, у чему вам могу послужити ?" — „Ајде, Бога ти, господару — осјече он на једном, оним као мед слатким и кријепким српским језиком — што ти ту мени набрајаш по госпоцку, та ти и не знаш ко сам ја ! . . ." Пренут као иза сна оним милим нагласцима, послије сата предавања из физике (да је Бог убије — не физику, већ предавање !) прихватих умилније : „Па ко си ? Ја те не познам". — „Е . . . . љубави моја, знам ја да ти мене не познаш бблан, ал ја тебе познам ; нознам ја и твог оца и твоју покојну мајку — Бог јој дао .. . . ја сам Лазо.... — и спомену ми безиме — главом из Ктшна !" Сјетих се као кроз маглу брата му Танасије, те га још умилније запитах : „Па што радиш овђе, кумим те Богом ?" „Ех, што радим, љубави моја — одазва се Лаза, маркантно природпим тоном — што радим ? . . . Гонам свијет и држим га у реду, зато сам редар". (Ов1)е треба споменути, да су се иолицаји редари звали). „Па ко те амо напутио, како си амо дошао ?" припитах опет. „Ех, ко ме напутио ? Како сам дошао ? Дошао сам с&м; гинусмо на Сливници а ја, жалостан ти сам до Бога мога, не изгубих главу, не погибох за Србију, већ остадох, овако, као сиња кукавица. Гонај горе, гонај доле кад ми на једном неки рекоше: „Та, Бог те убио, што не идеш у Далмацију да заслужиш кору хљеба; у Спљету су потукли Талијане, Бајамонти је пао, сад је онћина наша, ти си јунак, јунака тамо треба, хајде у Спљет.. . . и ја се ево некако догурах довле ; уписаше ме некидан у „полицијоте", па ево већ три дана гонам и вребам, па не можеш никога дохватити." Збупи ме Лазин разговор и његов неустрашиви одлучни израз, под накекереном нолицајском капом, те замукох као стијена. „Ех .... знам ја, љубави моја — растегну он све љуће — овђе је све госпоштина и лацманлук, све нешто

„да ти кажем", све 1)0п дгогпо и сотрИтвпН! а нико, па ни ти и не сањаш како је на Сливници било .... Ал' чуј, господару, — и ухвати оба брка — или ћу овај брк обријати, или ћу некоме главе доћи ! Упамти добро господару, ја бих за те погинуо, ал' не знам, јадан ти сам како ћу. Само да ти намигпеш, па да видиш хоће ли Лаза погодити." „Ал' Бог с тобом, Лазо — рекох му упропашћен, освојен ипак његовим раздражењем — нијеси ти дошао овђе да убијаш и да крв лијега, већ да живиш и да добро чиниш." „Знам .... знам ја ту вашу школу — рече нешто мирније Лаза — хајде ти куд си пошао, а остави мене ђе сам: ја ти кажем, некоме ће глава полетити, ал . .. . овђе је царска пијаца, а „шпијона" има колико ти Бог хоће .... Него реци ти мени : ђе се хранаш, Бога ти ?" Назначих му адресу свог стана. „Е, па добро — одазва се он — кад навали потреба, доћи ћу ја теби, а сад овако, ка' ћаћи своме !" и опет се по војничку дотаче капе и окрену се нагло, ударајућ жестоко дугом сабљетином по спљецкој госпоцкој пијаци. Остадох тренутно као сметен, па се полагано унутих кући, уживајућ хпто у Спљету бијах нашао човјека који знаде говорити српски, а уз то човјека тако оригинална. Бијаше протекло десетак дана а о Лазу ни гласа ни трага, као да је неђе у земљу пропао, кад ми једно послије подне слушкиња сва у страху и очајању дође казати да ме неки нолицај тражи. Аха, ту смо ! — помислих сам у себи — те јој наредих да га уведе. С натакнутом накекереном капом уђе Лаза у моју собу и поздрави по војничку. „Дошао сам ти, господару — одпоче он одмах да те нешто замолим. Знам да си вјешт писму, па сам хтјео да ми се јавиш брату ; ево, донио сам папира и све што за писмо треба, да те не оштетим — те поче у истини вадити дивит, папир и некакав опћински печат — а што се твог труда тиче, то ће ти Бо.г наплатити, јер ја сам сиромах човјек." „Па није требало, Лазо — рекох му умилно имам ја свега тога, то ништа не кошта : а о мом труду и не говори ја ћу ти најрадије написати писмо." „Ех, видиш ти њега — прихвати најљубазније Лаза — вас господу свс ништа не кошта јер сте господа, а ја знам да кошта. Не приповиједај ти мени којешта, већ не губимо узалуд вријеме" — и тури ми купљено перо у руку. Не би куд камо, морадох писати његовим пером и на његову ггапиру; ал' док се сложисмо у писму, ту јс било чуда и покоре. Велим ја Лази : „Кажи ти мени што ћу да пишем Танасији, па ћу ја саставити". „Аја одговара Лаза — знам ја, ти пишеш по госпоцку, иа ће се Танасија почети крстити и мислити да сам, Бог с нама, полудио, кад прими лист. Слушај ти, господару, меце па ћеш видити да ће добро бити." (НАСТАШГДЕ СЕ)

>. ; ; X