Нова искра

Вго.т 0.

НОВА ИСКРА

С транл 153.

Тако ! Сад внпи со ка' лака зебра, Добићеш дар. Вини се из магле влажних равнинД, Бјежи од суморних људскијех лица, Убрзај хбд ! Трчећи проламај грање, а тиће Соколе претичи, за то нам ббће Слобода плод. Остављај јаруге, тамна ждријела И баре, полети као стријела У нови стан. Ластама подобан у хитром хбду Напријед! Напријед! Хоћу слоббду, Коњицу вран ! Вечери злаћено и тихе хбћу И палме високе, небо, самоћу, И ноћну драж, И пјесму арапску, нгтоно се појв Срцима истинским, пјесмице које Не знају лаж. Иохитај, Ахмеде, жудња ме гбна У пусту, за њоме дутпа ми бона Чезне и мре. Та свему пркосим када ми вјетар Слободин ппрка и њезин етар Груди ми дме. XXI П.ТЕСМЕ МАТЕРИНЕ Док зими ноћу би мајка ми бдила, Дјетиња глтава ми слађано дрема: Над иглом погнута она је шила, Нојца је била нема. Дивотне пјесмице, чаробне бајке, Шијући опа би тада ми пј а ла ; И још се пјесама старице мајкб Дугаа ми сјећа вррла. Тихано ноћи се на нагау стреху Дртпћућп од неке тајне милинб Спуштаху, и налик оне ми бјеху На цјелив пун силпне. Ја спавах и сањах. Около мене Ан1)ели играху иебесно хбро, Љубл.аху душицу дјеве маленб, Тепајући јој : зоро ! *

Сад вигае не пјеваш, мајчице лепа; Сад беда старост ти и моју младбст Немоћну ноктима својима цепа, Нрогала је нагаа радбст. Ти немага радости вигае ни једнб, Усишу твојијех пјесама врела; И ма да уста ти гладне и жеднб Судбину ниси клела. Ал'ја је проклињбм, с њоме се ббрим, У прса гааљем јој стихова стрелу, И све је за нагау несрећу кбрим, Иозпавгаи злост јој целу. И ропћем, — ал' ми се стишају чула Чим ока твојега угледам благост ; Тер уздисаја ме надме гунгула, Осјетим тајну драгбст И даљних спометта милину, којбм Нагната полетим на твоје груди Да ране извидам добротом твојбм, Које ми дају људи. Махнем се стихова ја тада, пано, И жића својега велике метб, Зажалим негдагање дјетињство ранб, Ножелим да сам дете. Пјесмице слугаати груд ми зажели Над мојом колевком које си негда Ијевала да ти се чедо весели, Зажелим доба вегда. Зажудим .љубити чело ти белб, И приче слугаати о својем бцу, Иак онда успават' уморно тело На слаткбм твом крибцу. ххтт и у ДНУ СМРТИ Од вјетра лишће се у гори стрес;!, То вјетар дубрави гаапуће нричу, Вјетрова чујте веса! Започе овако : бијагае пре1)е . . . А шума слушапте и власи своје Стресагае сада ређб. * Бијагае (рече јој) циганка некб,, Румен.1 усташца имаде она, Коса јој бјеше мека.

Једном се заљуби. То бјеше пјанство Силено љубавно, тер она паде Амору у поданство. Чекаше драгана једанпут вбђе, Блиједа, нијема чекатпе дуго, Ал' драган ах не дбђе. Ја витлах около главе јој р.усб : „На гато је живјети кад љубав умре," Из њених уста чу се. И дође гаапат јој жубора водна : Ријека дјевојку мамљаше к себи, Ирилика бјепте згбдтта. Ах остављена си, — дјевојци вели ЈБубав је умрла, и зар се теби Живјети још весели ? Млађаним тијелом уздрхта цура, И стеже песницу, и с њених уста Ироклества чу се б,ура. Хлађане ријеке шапат је бпи, Са хриде наниже к валима стрмну, Вода се над њом склбпи. -1: Татсо је причао. До густа грања Горскога нбјца се већ ено спусти. 0 причи гора са.ња.. Иада ли то роса, ил' гора плачб ? И шта ли то тако дубравом хучи ? Духа ли вјетар јачб? Грање се не вије, нит' вјетар дујб, Него се јецање некакво боно По мрачној шуми чује. И тпапат некакав иде низ р<5ку, А гњевне ријечи канда се оре У његовоме јбку. Умрла некаква дугаа у бблу По мрачној дубрави ено се витла, Походи земску дблу. И јеца овако сред оне тамб: Ја немам покоја, јер љубав траје И у дну смрти самб. (НАСТАВИЋЕ СВ)