Нова искра

Н 0 В А

ИСКРА

Број 9.

— Матап, а нама си говорила да никад не играш. Дај нам за то по нанолеон, је л' да ? Она одговори као за себе: — Тражила сам саветника Крицкога да га замолим за данас на обед, па смо се после мало забављали. — Дај нам по наполеон ! -— понови Ромул, — Или нам купи мали рулет — додаде Рем. — Немојте бити досадни и седајмо у кола! —До виђен.а, господине Синтене. — У седам ? — У седам. Затим се расташе и за часак се Свирски опет пађе крај лепе удовицо, али сад су заузели предље седиште, да гледају сунце на заходу. — Веле да је Монте Карло боље од Мептоне роче удовица — али ах! како ме по некад мучи ! Опај непрестани метеж, ова тишина, позпанства која треба правити хтео не хтео. По некад ми дође да побегнем и да остатак зиме проведем у каквом мирном куту, где бих виђала само оне које хоћу. Које се место вама највише допада ? — Веома ми се допада Сан-Рафаел : ораси се спуштају чак до мора. — Да, али је то далеко од Нице — одговори тихо — а у Ници вам је ате.ље. Наста кратко ћутан.е после кога госпођа Елзенова опет запита : — А Антибес ? — Јес', Бога ми ! Заборавио сам Антибес. — И оп је врло близу Нице. По обеду останите дуже, разговараћемо куда бисмо побегли. А он јој се загледа у очи и запита: — Да ли одиста хоћете да побегнете од људи? — Говоримо отворено, — одговори — у вашем питашу осећам сумљу. Ви сумн.ате да говорим зато што хоћу да вам се представим боља, или бар ман.е површна по што сам . . . . И имате право да мислите тако, јер ме једнако виђате у вртлогу светском. Али ја ћу вам иа то одговорити да човек често иде утрвеном стазом само зато што су га једпом упутили извесним правцем .... и подиоси и преко воље последице пређашн.ег живота. Можда, што се мене тиче, има у томо женске слабости, којаосз туђе помоћи не може да се одлучи — признајем .... Али то не смета да врло искрено чезнем за мирним кутом и спокојнијим животом. Нека говоре шта хоће, али ми смо као пузаве биљке које, ако не могу да се пужају у висину, пузе по земљи. ... И због тога се често варају људи кад мисле да пузимо добровољно. Под тим пужењем разумем живот празан .... светски, без и једне узвише-

није мисли. Али како се ја, на пример, могу од тога одбранити ! . . . Неко моли познапика да ми га представи, затим долази у посету — а затим другу, трећу, десету... Шта да радим ? Да га не зовем ? Зашто ? . . . На против! Зовем их макар само зато тпто се, у колико их је више код мене, у толико више узајамно потиру, и тим ире ни један не може заузети нарочити положај. — У томе имате право — рече Свирски. — Ви'те. Али се на тај начин ствара матица овога светскога живота из кога се сама својом снагом не могу извући, а који ме често тако мучи и тако ми је досадан да бих плакала од муке ! — Верујем вам. — Ви треба да ми верујете, али верујте и у то, да сам боља и ман.е покварена него птто изгледам. Кад вас обузму сумње, или кад људи буду о мени говорили рђаво, помислите: и она мора имати својих добрих страна. Ако не помислите тако, бићу врло несрећна. — Дајем вам реч да о вама увек волим мислити најбоље. — Тако и треба — одговори меким гласом — јер кад би бапт све што је у мене добро, било јопт вшпе обамрло, оживело би поттово крај вас. .. То много зависи од онога с ким се човек зближи .... Хтела бих нешто рећи али бојим се . . . . — Реците.... — Али нећете помислити да сам егзалтована, или јотп нешто грђе ? . . . Не, ја тшсам егзалтовапа. Говорим као разумна жена тсоја утврђује само оно што одиста постоји, и мало се чуди. Ето крај вас налазим поново своју стару дупту, тако мирну и ведру какву сам имала девојчицом . . . . А сада сам већ стара .... имам тридесет и пет година .... Свирсгси је гледатне ведрим и скоро љубавним погледом, затим принесе н.епу руку устима и рече : — Ох, крај метто сте одиста још дете : мене је четрдесет осам — и ено моје слитсе ! . . . Показа руком сунце на заходу. А оиа поче гледати онај блесак који се одбијатпе У н.еним зажагреним очима и говораше лагано, као за себе: — Велико, дивно, мило сунце ! .. . Затим ттаста тајац. На лица им падатие мирна, црвена светлост. Сунце је баш залазило, велико и дивно. Испод н.ега лаки, разбацани облачићи изгледали су као палмово цвеће и сијали су се као злато. Море крај обале беше у сенци — а даље, тта пучини беше огроман сјај. У долини се јасно виђаху непомични кипариси у руменом ваздуху. (наставиие ск)

ГАТАХЛТА. СУДБИНА. ПЈЕСМЕ АДЕ НЕГРИ СЛ0Б0ДН0 ПРЕПЈЕВАНЕ СРПСКИ

XX кон. агапски Ти канда снијеваш, кон.у без манЛ, Бескрајне просторе жарких пољан&, Злаћени зрак, Чаробне опсјене пустин.а врелих,

(пастдвак) И трке, скокове хатова смјелих На дани знак. Ох када затресеш ту гриву густу, Копитом ударигп у земљу пусту Гризући ђем, И тсада заржбш из силних прсЗ,,

Да јездим добијем ћефа и рса Ја у тај трем. Силно ме привлаче пустаре равне И оно оазе зелене, травне, И сунчев жар. Оди да скочим на вита ти ребра, -