Нова искра

Бго.т 11

НОВА ИСКРА

Страна 195.

и тако створио иојезију независну од подражавања. 11о томе, Пушкин је народни иеснид, јер је био проникнут чисто руским духом. По различности обдика он је многобројан, а нојезија му је скроз проткана уметннчком истином. Опевајући живот, тражио је у њему само естетичку страну, за то га је Гогољ, ведики руски приповедач, и назвао »песником естетичке стране истинског живота«. Тако се развијајући, Пушкин је и достигао до потпуне самосталностп. »Русија је изгубида у њему« веди Жуковски »љубеног народног песника. Опа га изгуби онога часа, када му се завршаваше са-

зревање ; нестаде га, када се стиже до оне повратне тачке, на којо.ј се душа наша, праштајући се са шумном, каткад и неуредном снагом мдадости, коју је геније обујмио — предаје више тихој моћи зредога мужанства, свежој као и пређашња, и ако, може бити, не тако бујној, али више творачкој. У којега се Руса са његовом смрћу није откинуло са срца и нешто своје? Слава садашње вдадавине изгубила је у њему својега песника, који би јој припадао као Державин —.сдави Катарине, и Карамзин — слави Алексаидра«....

I®)--

- -

П У Ш К И Н У

о,

'слободиоду руске ропске лире, Пренородиоцу руских идеала. Оваилоћењу дивне руске душе II сдава и хвада ! Његова је лира израз моћи руске : Псусовску љубав Истина јој дала, Античку лепоту чар језика руског 'Гаквој лири хвала!

Дуго ј : руска рука у чедној простоти Из западног врта свехло цвеће брала; Пушкии први уабра цвет са руских њива — Пушкину је хвала !... Земља Омировска, гусала, гуслара Земља Србинова паћена и мала То по себи штује и Генија здрави : Слава ти и хвала!

Р. Ј. Одавић.

1©^

ТУРГЕЊЕВ 0 ПУШКИНУ

Ка

^ада оно 26. маја 1880. године Руси свечано открише сцоменик Пушкину, тада је у седницн »Обтества лшбителеИ РоссхискоВ Словесности« држао говор и велики романсијер И. С. Тургењев. Из тога говора вадимо она места која ће послужнти као карактеристика великог руског песника. У самом уводу овако говори Тургењев о Пушкину : »Нушкин је био први уметник-песник. Уметност, узевши ову реч у оном ширем смислу који собом обухвата и појезију, — уметност као оваплоћење идеала који су у основи народиог живота а који одређују његову духовну и наравствену Физијономију — једно је од коренитих својстава човечијих. Већ предосећана и мапиФестована у •самој природи, уметност се јавља, истина, као подражавање, ади је она одухотворена још у најранијем доба народног живота као нешто што човека одликује. Дивљак из камене цериоде који је уцртао оштрим кременом на нарочито удегаеној кости ледвеђу или буди какву гдаву — није више дивљак, није животиња. Али ток онда када творачком •силом својих избраника народ достигне потпуни и властити изражај своје уметности, своје појезије — он тада ступа у потпуно право за своје место у историји ; он добија свој духовни облик.и свој гдас ,он ступа у браство са другим народима који га признају. Није Грчка без разлога названа Хомерова, Немачка — Гетеова, Инглиска —- III е к с ц и р о в а отаџбин а. Не мислимо да одричемо важност другим појавама народног живота — у с®ери религијозној, државничкој н др.; али особеност на коју сада указасмо — даје народу његова уметност, његова појезија. Овому се не треба чудити: народна уметност — његова је жива, лична душа, његова је мисао, његов језик у вшпем значењу речи ; достигнув свој нотиуни изражај, уметност постаје досто.јање свега човечанства више него наука, јер је уметност речита, човечанс-ка, мисаона душа, душа вечита јер преживљује живот свога тела — свога народа. Шта нам је остало од Грчке ? — Душа њезина! Религнозни а с њима и научни облици такође преживљују иароде у којима су цостали, али преживљују само ■с тога што .је у њима вечног и ошптег ; појезија, уметност преживЉ УЈУ с тога што је у њима личног, живог.

Пушкин је, понављамо, био наш први песник-уметник. У песнику, као у потпуном изразу народнога живота, огледају се два осиовна начела: начело примљивости и начело саморадње, начедо мушко и женско — слободни смо додати. У нас Руса, који доциије ступисмо у круг јевроиске иородице, оба ова начела имају и другу, нарочиту боју; наша је примљивост двојака: иримљивост за свој властити и примљивост за живот западних народа са свима његовим богаствима, али у исти мах и са грким плодовима за нас; а наша саморадња такође има неку нарочиту, несразмерну, наступну али каткад и генијадну моћ. Сетите се само Петра Великог којега је црирода веома слична Пушкиновој.« »Ова двострука примљивост видно се озрцала у песникову животу: рођење у старом нлемићком, господском дому, за тим туђинско васпитање у лицеју, утицај тадашњега друштва које беше прожето туђинским принципима ; Волтер, Вајрн и велика народна војна дванаесте године; па онда прогонство у забачене руске крајеве, проучавање народног живота, народног језика, па за тим старица дојиља са својим епским причањима... . Што се тиче саморадње, она се у Пушкину рано пробудила па, брзо изгубивши свој луталачки, неодређени карактер, пређе у слободно стварање. Није му још бидо ни 18 година када му је песник Баћушков, прочитавгаи његову елегију: »И јд -^ тђ облаковЂ летучал грлда,« узвикнуо : »Г л е т и зликовца, к а к о ј е т а ј п о ч е о п и с а т и !« Баћушков је погодио ; т а к о још нико не бегае писао у Русији....« »Питање : може ли се Пугакин назвати народним цесником у смислу Шекспира, Гетеа и др. оставимо за сада као питање. Али нема сумње да је он створио руски песнички, руски литерарни језик и да је нама, његову потомству, остало ићи по оном путу који је он својим генијем обележио.« »У језику, гато га Пугакин даде налазимо све животне погодбе: и руско стварање и руска цримљивост дивно су згрљени у овом великом језику, а Пугакни је био величанствени уметник. Био је: руски! Сама сугатина, све особине његове нојезије слажу се са особинама н суштипом нагаега народа. Не говорећи о мужанској леиоти, снази и јасноћи његова језика — она простодушна истина, одсуство лажи и Фраза, искреност и утанчано осећање — све ове дивне црте дивних руских људи изненађују у Пушкиновим творевинама не само нас, његове земљаке, него и оне туђинце до којих