Нова искра

С трана 18У.

НОВА ИСКРА

В рој 11.

својом рашћерагае свјетину и придигоше Лаза иолицаја, около кога стајаху сад велике гомиле народа и опћински редари који сви једногласно казиваху, да је Лаза јунак, те мислећ да је мртав опјеваху болним усклицима љегову племениту душу. У истини Лаза бијаше тешко нремда не опасно рањен. Другови га превезоше у опћинску болницу, љекари му привише рану, а неколико војника остаде сву ту ноћ у великом варошу на стражи. Свјетина се и одатле рази!)с а град се Спљет умири и заспа тврдим сном, као што од вајкада спава., с никаквим изгледом да ће се икада пробудити ! . . . Послије неколико дана посјетих у болници Лаза полицаја, носећ му кришом испод пространог ђачког капутића пб литре оне „жежене", која на нашег загорца и на смртној постељи као најбољи лијек дјелује. Нађох га немирна и раздражена, повезаном главом, са сањалачким погледом по пустим дуварима болнице. „А ти си, господару, тако ти Бога !" — ослови ме, као пренеражен не вјерујућ' просто својим рођеним очима; привуче ме за руку и хтједе да је пол>уби, ал' је ја брзо устегох. У његовим очима заблиста суза .... и та је суза, коју никада заборавити нећу можда кључ ове приповијетке, искра љубави оне с којом и дан-данас љубим Лаза полицаја и својој га браћи као Србина представл>ам. Да забашурим дјетинске осјећаје своје, који су онда чистији и невинији нег сада били, истегнух из џепа „жежену" и понудих је Лазу. Он јој се насмијеши као младој невјести, обгрли је објеручке и потегну у душак до задње капи, као да му је — Боже ми прости — крв крви његове. „Ох, господару — одахну Лаза — ово се зове баш наша ; тако ми Бога канда сам се сад родио, тако ми је при срцу." Припитах га још како му је и што је с његовом раном ? „Хајде, Бога ти — очепи он — што је ? Ништа ! Ја бих сад јање појео и десеторици на мегдан изашао, ал' што ћеш кад си у вражију кућу запао ? Ови мекакви лацмански љекари обилазе око мене, као да сам им нешто дужан, па све пркелају — аја добро разумијем Фибра, инфијамација, опасност, смрт, а уз то не дају ни вина ни ракије да пукнеш. Доносе ми ове секе некакве чорбе, тако ми Бога, не би их ни пси пили, па нећеш да се човјек помами ? Говоре увијек: „Само још три дни !" — какви дни Бог их смео, зар не знаду да се дани дапа зову ? Ал' ко ће издржати још три дана, кумим те Богом, господару ?" „А што ћеш? Треба се устрпити ипредати судбини; видићеш да ће све на добро окренути" — прихватих. „Па баш, кад ти тако кажеш — осјече Лаза, не тјерајућ више опозицију са мном — биће тако ! Знаш настави — мислио сам, да си се полацманио, ал' сад видим да си наш човјек; част ти као оцу и Богу своме. Знам ја, ти би као и ја, само да се може; ал' Лаза је махнит, а ти си паметан, ти учиш .... Бог ти дао, Бог те благословио, Бог ти свако добро удијелио ! Ти си млад и видићеш срећније дане, ја сам пребијен и луд, па као што сам лудо живио, тако ћу лудо неђе и погинути, господару " Он хтједе да настави али га сузе савладаше. Мени је још теже око срца било ; хтједох да му одговорим ал' не могох, хтједох да га погледам, ал' се не усудих, већ се скромно прибрах око његова одра, пратећ докле онда бијах у стању да пратим психологију тог чудака. Остадосмо неколико времена ћутећи, док Лаза, пренесен у недавне успомене не отпоче овако :

„Видитп, господару, да мс човјек нагрдио, тако ми Бога, срце бих му ишчупао, ал' сви ми кажу, да ме једна жена погодила ; па како с њом да поступам, заклињем те Богом ? Нек је враг носи, љубави моја !" Хтједох надовезати, ал' ме чувар опомену, да је сат одређен за посете истекао, те се и против воље морадох опростити. Дан послије одвезох се неђе, а кад се у Спљет вратих не затекох га вигае. Као обично, бијаше, се одвргао неђе, главом без обзира. Ма колико сам тражио, ма колико сам расшггивао нико ми, послије гаеснаест година, не могаде да означи адресу Лазе полицаја. У Бечу 24 — VI—1896. ■> ; ^ ' ; < МЕЂУ ДРУГОВИМА «©Јурна се песма ори и јечи кроз поноћ тамну, Весело, друзи моји, док младост јоште нас краси ! Јер време брзо иде, обара и све руши, Пролеће тама нам скриће и биће седе нам власи, 'У оку нестаће жара.... Зато нек грми песма, нек чагае јасно звече Кроз мир чаробне ноћи. Нек виио румено тече И пламен душу нам згара ! Пламен нам, огањ треба ! Јер живот што нас чека Стегнуће срца наша и студ нам покриће груди ; У борби кад снага клоне под злобе отровном руком, Тај пламен нека нас крепи и нови живот буди! Да живи слобода златна! Пијмо у здравље н.ено ! Напуни, друже, чашу, не тражи од својих дворбе; Нек тада глупост људска и небо нек нас чује, Јер ми пијемо сада у славу велике борбе ! . . . 15, VII, 1898. Љубомир Н Сими1>.

У 1УПН0МЕ ПРИМОРЈУ новела ХЕНРИК СЈЕНКЈЕВИЧ (НАСТАПАК) III 1^утра дан се пробуди с тешком главом, као после ноћи проведене у пијанци — и у исти мах с великим немиром у срцу. Кад дневна светлост падне на позоришну декорацију, онда оно, што је у вече изгледало чаробно, изгледа као шарена крпа. У животу често бива тако исто. Свирскога није задесило ништа ненадно. Знао је да на то иде и да дотле мора доћи, па ипак сада, кад је препрека пала, осети непојмл,ив страх. Узалуд је себи понављао да сад није време размигаљању, разна пребацивања која је пре чинио себи, госпођи Елзеновој, а на првом месту браку с њом, долазила су му у хчгаву с појачаном снагом. Глас, који му је пре тога непрестано шапутао на ухо : „не буди глупак!" поче да виче сада: