Нова искра

Врој 11.

НОВА ИСКРА

Страна 183.

„глупак си!" — И не могаше га заглушити ни противним разлозима, ни понављањем онога : „десило се" •јер му је разум говорио да се десила глупост, којој узрок лежи у љеговој слабости. И на ту помисао обузимао га је стид. Да је млад, имао би извине у младости ; да је ту госпођу познао тек на Ривијери и да није дотле о н>ој слушао ништа, правдало би га незнање њенога карактера и прошлости али он се с њом сретао већ раније. Виђао ју је до душе ретко, али место тога наслушао се о њој доста, јер се у Варшави говорило о њој више но о иком другом. Називали су је „жена чудовиште" — а варошки су досетљивци оштрили своју досетљивост на њој, као нож на брусу, што у осталом није сметало мушкарцима да јуре у њен салон. А и женске су је примале, па и оне које је нису мариле, због тога, што је била у даљем или ближем сродству с месном аристокрацијом. Неке, нарочито оне којима је било стало до тога, да мишљење у опште не б"уде сувише сурово, чак су браниле лепу удовицу. Неке опет нису јој смеле затворити врата зато, што нису хтеле да буду прве. Један месии писац комедија, чувши једном да неко убројава госпођу Елзенову у „полусвет", рекао је да она није „ни цео свет, ни пола света, него пре три

Зграда Генералног Консулата Ераљешше Србије у Скопљу.

четврти на свет . . . ." А како се у великим варошима све утире — утро се полако и положај госпође Елзенове. Њене пријатељице говораху : „Од Јеле се истина не може тражити много, али има она и својих добрих страна". И нехотице су јој признавали да има право на већу слободу него други. С времена на време је по неко још помињао, да на неколико година пред смрт мужевљеву није с њим живила, с времена на време по неко би добацио да васпита Ромула и Рема као пајаце, или да чак и не води рачуна о њима, али на таке гласове обраћала би се пажња само онда, кад би госпођа Елзенова била мање лена, мање богата и кад би живела повученије. Место тога мушкарци се не ограничаваху међу собом у разговору о „жени чудовишту"; па чак и они, који су у њу били заљубљени, оговарали су је из љубоморе. Обично је ћутао само онај, који је у том тренутку био срећнији од других, или који је желео да га сматрају за срећнијег. У опште пакост је терала дотле, да су говорили да госпођа Елзенова има једнога за зиму, а једнога за лето. И Свирски је знао за све то. Знао је чак више него

други, јер му је нека госпођа Броњишева, с којом се познавао некад у Варшави, блиска пријатељица лепе удовице, причала о неком мучном догађају госпо1)е Елзенове, који се завртпио тако исто мучном болешћу: „Шта је та сирота Јелена онда препатила, једини Бог зна, и можда је Он у својој милости учинио, те се то десило пре времена, да би је сачувао од већих моралних мука ! . . ." Свирски је до душе мислио да је овај „превремени" догађај могао бити сасвим измишљен, али се ипак није могао варати о прошлости госпође Елзенове, а нарочито није могао веровати да би она била жена, којој би могао, без опасности, поверити свој мир. Па ипак и ти гласови, будећи му радозналост, привлачили су га к њој. Чувши да је у Монте Карлу, зажели, можда не баш с чистим намерама, да јој се нриближи и да је позна боље. Хтео је, као уметник, да да себи рачуна о дражи, којом је та жена, коју су сви оговарали, утицала на Јђуде. Али у почетку био је разочаран. Била је лепа и по разуму примамљива, али је опазио да нема доброте и саосећања према људима. Човек је се тицао само у толико, у колико је био с њом у каквом односу, за њу потребном. Ван тога био јс за њу равнодушан као камен.

Турска војна музика честита иред Сри. Консулатом у Скопљу Крсно Име Н>. В. Краља Алексаидра I.

А он је, као уметник и човек који мисли, разумео да тако понашање издаје у самој ствари природу, поред све красне спољашности, самољубиву, грубу и варварску. У осталом такеје женске познавао одавно. Знао је да оне људима импонују извесном снагом коју даје одлучност и велики, неограничени егоизам. 0 женама таке врсте често је пута пред њим говорено : „хладна, али разборита жена". Он пак увек је имао о њима рђаво мишљење, презирао их је. ГГо његову мишљењу биле су то лутке, лишене вишег духовног образовања, па чак и разума — јер разум, који граби све себи, имају и животиње. И у госпођи Елзеновој, као и у Ромулу и Рему, видео је типове код којих се култура почиње и свршава на кожи, остављајући заиста плебејску и неуглађену унутрашњост. Сем свега тога поражавао га је још и њен космополитизам. Она је била баш као новац, који је тако излизан да је тешко познати којој земљи припада. Свирскоме се то није свиђало, не само као човеку противних начела, него и као човеку који је одиста познавао више друштво и који је знао да се ово друштво,