Нова искра
СтРАНА 226
Н0 Б А ИСЕРА
Б рој 13 ii 14
КЊИГЕ ИЗ ОТАМБОЛА од севдије
III.
К.
^ад оам бида као цветак, као роса Желела сам да ме нема. На криоцу мајке своје да изданем, Мезарлуку 1 ) да ме снрема ; А невина душа моја да се вине Небу седмом, хуријама, Да изиђе иред Ллаха ојађена, Расилакана дугаа сама, Да га моли, онрости ми, драго моје, Да те с лица земље збрише, У џехнету да снујемо, изаткамо Што на земљи забранише: Да створимо живот један, живот мио Пун дивоте оног свота, Што не траје за дан и два, за годнну, Но до самог кијамета. 2 ) Желела сам силно, много, дању, иоћу, Не знајући, драго мо.је, Да и тамо, тешки јаде, к'о на земљи, Држимо се вере своје. 1У. Чудно ли је, бедно, јадно срце моје! Ни за тренут један само мирно није; Час тренерн к'о јасиков листак бели, Час о груди усиламтеле силно бије; Потресе их и болове зада многе, Ојађеној души створн јаде нове, Страхом црним обавијо биће цело А из ока чемер-сузу изазове. И оио је као наше плаво море Што никада не смири се, не одане: Сад жубори као ноток бистар, мали, А после се таласима гађат стане На небеса и обале украј себе ; Хучи, стење, као да се с џином борп, Грдне стене одваљује, крха, баца, II ваиоре у комаде ситне створи. Бедно, јадно и ништавно срце моје Само себе иоређује с плавим морем ! .. 11а и оно с мојим бићем иото може, Што и море са стенама и ванорем.
V.
Долетеле турне 3 ) тице, На обалу морску нале, II за цуте нреко мора Ту су крила одмарале; А мени су казивале: »Север се је ножурио, »II на хату, на крилату, »Тичице је разјурио »Којено се зиме боје.... »Оиамо је драго твоје, »По нама ти наручује : »Да те љуби и милује, »Као што те миловао »Када вам је зумбул цвао »И каранФил мирисао.«
Долотело хаџиннце 1 ,, II а бео ми конак пале, И од пута од далека Ту су крила одмарале ; А мени оу цвркутале: »Север се је пожурио, И иа хату, на крилату, Тичице је разјурио Којено се зиме боје.... Онамо је драго твоје, По нама ти норучује: Да те љуби и милује, Као што те миловао Када вам је зумбул цвао И каранФил мирисао.«
VI.
Од жеља сам слатких, чистих, девојачких У грудима вонац свила, А од нада дивно леннх у свом срцу Џамију сам саградила. Дојурио север бесни с мразом љутим, Сналио ми венац мио, Растресао олуј гриву, џамију ми До томеља разрушио. Над развалом често јецам ... Кам за камом Многи дани тихо броје, А на сваком још се блиста и тренори Љубав м.оја — име твоје. На уснама осмех лебди (горка суза У ноћи се тихој лије) Зато мисле срећна да сам, јер не знају У мом срцу шта се крије.
VII. И Аџеми, и Арапи, и остали мусломани Канџијама кад би дошли да изгоне Из мог срца, пуног туге, из душе ми оно бнће Сузе моје због кога се често роне : Листом би се ностидели, главе своје оборили Видели би да су слаби и ништави; Према сили штоно ми је душу целу испунила Сви су орли голушави, ситни мрави. Али но би мусломани, ни Аџеми ни Арани, На светињу најсветију руку дигли; Без ње људи нису људи ; она им је извор добра; Са њоме су удружени — све ностигли. И дервигаи и хаџије, и хафуси и муфтије Клањају јој и причају гата јо она .... Та се сила љубав зове, на њу нам је иостављеиа Алаховом моћном руком васиона. Јелена Наномена : У нрошломе броју, а у првој несми, поткрале су се ове погрешке : 1 ред место исчијеш треба иеиијем, 6 » » одрије » хурије, 11 » » сглаховим » Алаховим, 13 » » мехара » мезара.
РАЗВИТАК ОДИСЕЈЕ*)
„Омирско питање" т.ј. питање о постанку Илијадо н Одисеје, тема је врдо симпатична и за ширу и „модерну" публику; свакако нак спада међу најлепше у не малом броју таких тема што нх пружа наука о грчко-римском старинству уоиште (Класична Филологија у ширем смислу). Оно је брпљантан докуменат о моћи људског генија н о прогресу што га је учинио дух човеков у последњој периоди свог развића, а у исто време је необично занимљиво, н но резултатима и по методи. Од старог доба на све до пре једног и по столећа држало се без изузетка да су Илијада п Однсеја једноставни спевови. У првој половини прошлог века јавља се мишљење да је с.вака од њих продукат више песника. Но и ако су за ту дрску хипотезу били и такви великани као што су ОгатћаИШа Угсо, Талијанац (у свом славном делу Ргпгсгрј сИ ипа зсгепга пиога сГгтото а11а, соттипе па1ига сЈсПс паггопг, 1725) и Еиглез ВспИеу, оиет покушај да се она научно утврди пада тек у 1795. Тај корак, тако важан не само у иитању о Омиру него н за „народну нојезију" уонште, учииио је Т\ А. У^оЦ. У спису 1'го1едоЏепа а(1 Нотегит он је дошао до закључка да су Илијада и Одисеја постале тек око средине 6. века пре Хр. н то на тај начин, пгто су незнатни духови, у главном Пизистратови редактори, сакупилн и записали старије песме о тројанском рату, које су се дотле само усмено чувале и преиосиле с колена на колено. Ту теорију, назвату „теоријом о песмама", развио је после особито К. ГасЈтшпп на Идијади (ВеГгасШипдеп Мег сМе Шаз. 1837. 1841); он је нашао да јз Илијада конгломерат од петнаест (или шеснаест) краћих несама, које су се засебно певале. Иојамно је да је В олф наишао на .јаку опозицију (међу његове противнике одмах је стао и песник Шилер), па она није ни у наше време сасвим умукнула. Али мисао да Идијада и Одисеја нису од по једног песника све је више отимала маха, док нанослетку није одржала потпуну победу. Већ од Сгг. /•'. ШШсћ- а, иајбољег браниоца традиционалног мишљења (КосШи га назва ипИапогит Аих а&дие ргтсерз), правих унитараца, таквих т.ј. који би веровали у интегритет наших спевова, нема, него сви поборници јединства допуштају и замашније интерполације. Међутим данас и овај коисервативни правац и „теорију о песмама" треба сматрати за антиквиране. Њих
') Гробље; 2 ) стражни суд; 3 ) Ждрали; 4 ) ласте.
Јавно нредавање, држано у сали В. Школе 4 априла ове
године.