Нова искра

15. И 16. БРОЈ

БЕОГРАД 1. и 16. ЛПГУСТЛ 1899. ГОДИНЕ

ГОДИНА I.

У ЗАТИШЈУ - МИЛОШ П. ЋИРНОВИЋ (НАСТАВАК) VIII сад хајд'мо у другу варош, у друга времена, четири пет година раније, од како почиње ова приповетка. Марко беше тада у најстаријем разреду. Врига да се не обрука на завршном испиту после толиког рада, одузнмада му је све слободно време и спутан њоме није могао ни гдаве дићи и поред своколпке своје јаке умне снаге. Клонио се свега, друштво је избегавао п оно иеколпко кућа, где је часове давао, бил.0 је све. Али п било јс нечег у ствари, што је кочило и заустављало донекле само његово напредовање. У кући г. II..., где је такође давао часове његову малом синчићу, кретало се румоно лице девојчета од осамнаест до деветнаест годииа са великим цриим очима, са дугим свиленим треиавпцама, са густом црном косом и нежном главом, пуном заношљивости. Марко ју је могао посматратп при сваком кораку, али то посматрање било је за врло кратко време, јер час пије могао дуго трајати и на његово велико изненађење свршавало се брже по што је он могао и.замислити. Осећао се некако чудновато расположен, кад би угледао ову малу главицу, осењону густим витицама, како се дала у мучно, иеразрешиве али и слатке сањарпје, те би јо.ј лице иокадшто озарио осмех и милина, а кадшто тиха туга п сета. Л.ОПО младо лице, дубоке загонетие очи, драж и тоилнна, зар све то није у стању да измами искушењо у младе ђачке душе? И све то чињаше да Марко не могаше заборавити тог милог уточишта, где је њена љунка Фигура сјала иебесном светлошћу; да не могаше уздржати својих мисли

иГосећаја, који слено /гамо трчаху. Осећао је да је мора љубити. Али помпсао, да науци и своме напродовању"нретпоставља то мекушно осећањо, које треба угушити у самом почетку његову, задржавала га је од тога. Гледајући у њене дубоке очи са дугим трепавицама, младићска би га Фаитазија проносила са неком непојмљивом силом у онај свот, где је све хармоиично, ноетски—, али права стварност и задатак кварили би му тај занос. Без ње тешко и нелагодно, с њом мучење и празно сањање. И у томе мучаљивом стању прође им година. Ни једно не рече штогод другоме, па ипак као да беху све себи призиали. Очи су речитији тумач често и од најбурнијих излива и изјашњења. Идеалну маглу њпхове Фантазије смеии права реалност живота. Растали су се, али су усномене остале.

Павле Јовановић српски сликар

Читалац зна, како је растао и васпитавао се Марко. Рећи ћемо неколико речн о животу Мартину. Њен отац беше сиромашан судски чиновник у Б..... Непрестано у нослу, мало награђен н борећн се једнако са дневним нотребама, он беше постао веома нервозан, ћутљив и врло суров; није имао времена бавити се васпитањем своје деце. До је дужност женина, зар и тим ситницама да се бавим?" — говорио би он, кад би ко штогод приметио. Мајка њена, добра и с-уморна жена, занимала со много више тим „ситницама" и свуда је говорила, како је она сама васпитала своју децу. Марта беше и у детињству врло озбиљна, није се, као остала деца, бавила обичиим стварима; често би се пута дуго замнслила, н ћутећи некако чудновато, нровела бн тако читав низ тренутака, не мрднувши ни једним делом. Седећи дуго над књигом, мрштила се и уједала за усне, и не могући што себи објаснити, обратила би се ону с пнтањем за разјашњење. Волела је веома очево строго лице (сву озбиљност као да је од њега и наследила), села би крај његових ногу и гледала би му право у очи, не