Нова искра

17. БРОЈ

<-ф» БЕОГРАД 1. СЕПТЕМБРА 1899. ГОДИНЕ ф*

ГОДИНЛ I.

У ЗАТИШЈУ - МИЛОШ П. "ЋИРКОВИЋ (НАОТАВАК) XII Шао што често бива у извесним бодесним Фазама жнвота, у извесннм тренудима узбуђења, кад су нерви јако раздражени и сви се осећаји пробуде, сети се Марко свега, пред јасним и разговетним сликама, што је учињено, те задрхта као и обичан злочииац, чије је дело откривено. Он виде сву своју моралну узетост и колико је ниско пао. Идући за прохтевима свога срца дајугече себн задовољсгва, човек тек тада са насладом ужива, кад се други мучи И стекавгаи себи удовољства и насладе, постаје се хладан камен, који је теигао више загрејати; али и за то своје мажење, стиже га највећа казна, јер у њему нема више живота, нема искре што би дало снаге и телесне н душевне. И Марко појимаше све то. Он је знао све и јасно видео; знао је да је она туђа жена, и да несрећно осећање, које му срце раздире, неће ништа друго донети до велику борбу и трзање. Он осећаше неки унутарњи немир, као дубоку грижу савести; али од куда је све то произлазило? Он гледаше себо на обронку, "на окомку пропасти, виде сву евоју несрећу, али помоћп нема. Виде цМартину слику, светлу и ненорочну, али коју је он понизио, довео до ништавила и видео је у нростој наготи.

Ваоидије Верешчагин, руски сликар

То што се десило између њих, било је тренутно као муња, али је тренутно донело немир и пропаст Међу тим Марта сеђаше нема и неиомична у својој соби, не могући одагнати оне мисли, које су јој душу притискивале свом јачином својом. Сети се свога девојаштва и њега као ђака; паде јој тешко, што тада не беше ова неочекиваност са тренутним задовољством, које ће се тако несрећно завршити, јер је иореметило ток и начин њена простодуиша живота. Зашто није остала на светлој висини, над свима искушењима и борбама, но се упустила у дубоку бездну, у борбу својих и туђих страсти? Зар је крајњи покој тако далеко од ње? Па онда страх, да се тајна не ирокаже, узнемиривао је свакога тренутка. Страх предвиђа увек неке бурне догађаје и ако нема основа никаквој вероватноћи. Еад што јој дође да баци све под ноге, да одгурне и њега, свога Стеваиа, који ни о чему не сањаше, но и сад јој слено верује. Зашто чувати другога а себи допустити да се страда, или зар она мора увек страдати, те да други буде миран и боз трзавице ? Одгурнути љубав, угодност, душевиу забаву поради других, гата је онда тиме учињено? Не чини ли се то великодуганост и самопрегоревање у новом облику, само да се покрије надути егоизам, који би хтео све смлавити? Али да не буде смешан тада човек са том својом великодуганошћу и да му она место лавора не натакне на главу венац од трња? Питање између дужности и страсти, истина, није решено; није јасно да ли човек мора у извесним нриликама