Нова искра

Страна 278

НОВА ИСКРА

Број 17

поћи за страшћу или и тада настаје тренутак одречења, те Марта сама не знађаше шта ће да чини у овом тренутку. Помисао да свој поступак иравда ирема дичшш ириродама и приликама, не чињаше јој се довољан а неће ли се пак таквим тумачењем дати могућност да се и најсветије везе поруше као и осећања, која нас према осталим људима вежу. Не, она се мора свега оканити, извршити само прегорење поради других, јер хоће ли је и на стази новог живота, у великој борби страсти само сласти пратити ? Неће ли зар поново доћи страсти и искушења, везати јој веру и оданост и куда ће? Али зар се за навек одрећи оних величанствених тренутака; зар не учинити више ни један стисак руку; зар и нема исповест пре растанка може што учинити ? Стеван о свему томе није ништа сумњао; баш и да је било каквих неспокојних гласова, он би са свим мирно ирошао поред њих, једно што је безгранично веровао својој лсени да она није кадра тако што учинити, а друго, што је знао да је Марко њен давнашњи пријатељ и као таквога зашто би се нмао бојати? Да се о томе потанко зна, требало је имати искуства, а да се искуство добије ваљало је патити се и живети. У Стевана тога не беше. Он је припадао оним људима, који су сувише хладна темперамента и не осећају ни мало потребе да га ма како изливају. Као и сви они давао је он жени врло мало места у животу. Ожењен пре четири године, волео је он своју жену, колико је мислио да је доста. У поверљивим одиосима, како треба да је између мужа и жене, он са Мартом није стајао. То је долазило отуда, што је био веома повучен у себе и више волео да гледа у своја акта но у њене миле дубоке очи. Он нпје знао да дубље продре у срце своје жене и да разуме њену тиху, но потајну страсну природу, која ће на први зрак топлоте осетити вољу да излије своја осећања. да јаче стегне нечију руку, да откудаје свога срца утиша на другом срцу Стеванове наде биле су остварене, снови извршени а илузије, које код њега беху права реалност, владале су његовим животом и он сам собом беше потпуно задовољан. Прошло је тако неколико дана. Марко се није усуђивао да више тамо иде. Страдао је и патио, али то није хтео никако признати. Његови стари родитељи беху у недоумици. Нису знали шта ће да мисле о његовој забринутости и мрзовбљности, о тромом ходу и аљкавом држању у целом телу. — Марко се много променио, — жаљаше се стари Павле своме верном и онробаном другу — а та ми промена задаје велике бриге. Није то обична ствар : по ваздан ћути и ни с ким не говори. Утучен је и жалостан, а то ме страшно мучи, јер не знам шта му је могло дати повода. — Даће Бог да добро буде, — рече стара Сока н дубоко уздахну. — Питала бих га, али знам да нсће ништа рећи. — Остави мени, ја ћу покушати. И Павле ноче у неколико прилика да заиодева разговор с Марком о његову здрављу, занимању, животу у варошицн, али се разговор увек завршивао нре нето што је он могао и замислити а њему остајаше да и даље лута ио неизвесности.

— Е, г. Марко! ви нас, бога ми, са свим заборависте, — рече му Стеван, кад се после неколико дана заједно нађоше.

— По чему то! — Тако. Нема вас већ толико времена. Разговарам ту синоћ са Мартом о вама и она ми рече, да одавно нисте долазили. У какав сте се то посао дали? Махпите се тога, биће вам и сувише кад одете. Хајдмо мало до мене да проћеретамо. — Можемо; али мени се чини, да сувише често к вама долазим. — Кбјешта! Зар се пријатељи и на то обзиру? Марту затекоше у нослу. За иоследњих неколико дана јако се променила. Бледа, упалих и угаслих очију, небрижљива држања и јако малаксала —■ сво је то иоказивало трагове велике унутрашње борбе. •— Ево нам бегунца, Марта! — рече Стеван улазећи и пропуштајући Марка напред. Марта иодиже очи. Њихови се погледи сусретоше. Она као да поцрвене, али се брзо трже и баци поглед на орман. За чудо изгледала је и сувише мирна и нрисебна; невесао осмејак јави се на њеним уснама. Стеван изиђе на ноље. Они се нађоше сами једно иоред другог. Свако знађаше мисли другога али обоје као да су се чували да ирекину мртву тишииу. Марта од једном подиже очи и испрекиданим али снажним гласом поче: — На шта сте се решили? Марко ћуташе. Он се није зиао наћи у овом тешком тренутку; глас му је био везан. — Идите што пре. Умирите и себе и мене, отпоче поново она. — Не могу, Марта. Зар не видите да ћемо се обоје унесрећити? Шта ће бити с вама, ако мене нестане? — Дођите сутра иа врело. Ја морам поново с вама говорити. Стеван им прекиде разговор. — Ето тако, по вас дуги дан се не смирим, на ми ни сад мира ие дају. Изађи му сад на крај, ако можеш; а дужност је преча од свега. (Марко и Марта нехотице се погледаше). Она ми се чуди, како могу издржати. (При тим речима баци поглед на Марту и као да је тек сад спазио њено болесно лице). Али шта је то с тобом? — упита Стеван, окренувши се са свим к њој. — Ти си врло бледа; да ниси болесна? — Нијо ништа озбиљно. Моја навика, боли ме глава. Разговор је и даље текао, али са свим усиљено. Стеван је говорио за обоје, али као да су они врло мало иажње поклањали његову причању. Они беху у мислима тако далеко од његових речи! Марта поседе још ноко време, поздрави се и оде, остављајући Стевана у недоумици, зашто је ове вечери ишло све тако натегнуто. (НАСТАВИЂЕ СЕ)

СУСЈЕДИ

I Iа сред врта, у нрољеће, Ад' је шимшир мудрац ирави, Бокор ружа иир пирује, Не љути се, већ се см'јеши 11а ое горди и размеће, И оставља дудој глави И комшију зачикује. Да увиди како гр'јеши. »Моме лишћу, моме дв'јећу, У природи смрт мирише, »Сваким даном ц'јена скаче, И друкчије еуицо грије. »Па куда ћу славу већу, Зима љута. Вјетар брише »Еј, шимшире, еј, простачо?« И дедено брашно сије.