Нова искра

Страна 280

НОВА ИСКРА

Б]'ој 17

је позната, да сге ви, «Л.удиФере, подигди бунтовничку заставу противу правога владаоца иеба и земље. — Ја то не поричсм, одговори ЛуцжФер. С колико мп грехова за то теретите? — Обично вам се прштисују седам и то те.шких, одговори сликар. — Седам! узвикну Атгђео паклени, тај је број теолошки. У мојој историји, која је тесно скончана с историјом Онога, све иде ио еедам. Спинело, тп држиш да сам ја горд, гневан и завидљив. Нристајем да сам такав нод погодбом да ти увидшп да једино сдава изазива у мени завист. Мисллш ди да сам тврдица? Пристајем и на то. Тврдичлук је за владаоце врлина. Што се тиче прождрљивости и раскоши, ако ти то сматраш као грех, ја се на то нећу срдити. Остаје још леност. .Изговорив те речи, ЛуциФер прекрсти руке на леђа и, махиув црпом главом, заталаса своју иламену косу. — Спинело, мислиш ли ти одиста да сам ја лен? Верујеш ли да сам ја тако слаб на нослу, Спинело? Држиш ли ти да ја, у својој побуни, нисам имао храбрости ? Не. Било је, дакле, право, да ме насликаш одважних црта, охола лица. Не треба чинити ненравде пикому, па чак ни ђаволу. Зар не видиш да вређаш Онога ко.јему се молиш, када му истичеш као противника једну наказу? Спинело, ти си у тим својим годинама велики незналица. Добио сам вољу да ти извучем уши, као каквом рђавом ђачету. На ту претњу и опазивши већ пружену ЛуциФерову руку ирема себи, Спинело се ухватн рукама за главу и поче страшно викати. Његова добра жена, тргнувши се иза сна, упита га, шта му је. Цвокоћући зубма, он јој одговори, да је тога часа видео ЛуциФера н да се иобојао за своје уши. — Ја сам ти лепо говорила, одговори му ова добра жена, да ћеш са тих ликова, које непрестано сликаш по зидовима, најзад и полудети. — Ја нисам луд, рече сликар. Видео сам га; он је леп, и ако туробан и горд. Још сутра ћу избрисати ону страховиту слику што сам је нацртао, а на место ље израдићу онакву, какву сам у сну видео. Јер не треба чинити цеправде никому, па чак ни ђаволу. — Боље ћеш учинити ако заспиш, рече му жена. Ти говориш бесмислено и мало хришћански. Снннело покуша да се дигне, но не имађаше снаге, и паде, обнезнанив се, на подглавник. Још неколико дана бунцаше у грозннци, и за тим је умро.

ЈВел.

Д«

ИЗ ПЕСАМА АНЕ РИТЕР

ОД ЉУБЉЕЊА...

■,окле бејах лудо младо Питање ми душу пече: »За што су ми рујна уста?« — За љубљење! Мај ми речо.

А кад магла земљу стиште Мучење се друго стече: »За што су ми бледа уста?« — Од љубљења! Јесеи рече.

СВАКОГ ДАНА... Сваког дана норед куће много света, Ал' најдражи од свих људи туд не шета. И како ће, кад високо пебо стоји, Кад из њега стазе нема да нас сноји!

ПА ИПАК...

Мајке немам да ме теши Мајку рака скрива; Драгог немам ди ши рујне Уснице целива.

IIа ипак ме чежња мучи, Дугау мори чама... Шта ти скривих, благи Боже, Да векујом сама!

СПАВ АЈ! Из таме смртио (и кад бих смела) У сјај те дићи — ја не бих хтела. Нице бих пала на раку твоју, Па бих ти жељу гаантала своју: Спавај, о спавај! Ах, не дај искри варљипа сјаја Да гробну таму варком осваја; Јср ма да сунце наду ти креће, Ма да обећа — одржат' иеће. Спавај, о спавај!

Смешљива сам, весела ко друге! Само кад и кад Очајање из душипа угла Посматра ми јад. Тад се склањам добледелог лика, Ал' утеху знам: Свлачим своје лудачко одело II у плач се дам.

ЈР.

У ЖУПНОМЕ ПРИМОРЈУ — НОВЕЛА ХЕНРИК СЈЕНКЈЕВИЧ

(СВРШЕТАК) VII Госпођа Елзенова дочека Свирскога збуњена и раздражепа, очију сухих али закрвављених као од врућице. У очима се огледаше нестрпљивост. — Зар нисте добили никакво иисмо? — упита ужурбано. — Не. Добио сам само вашу деиенту. Грдне несреће! — Мислила сам да вам је можда иисао. — Није. Када се то десило? — Јутрос рано чуше пуцаљ у љеговој соби. Слуге улетеше и затекоше га мртва. — И то овде у хотелу ? — Не. Срећом јучо се преселио у СопДатте. — А шта је узрок? — Зар ја знам! — одговори жустро. — Јер, колико знам, није се картао. — Није. Нашли су му новац. — Ви сте га јуче ослободили од дужности? — Да, али и на његов захтев. — Да није због тога? — Зар ја знам! — понови грозничаво. Еад је то хтео, могао је бар отићи одавде. Али он је био сумахнут — тиме се објашњава! Зашто није најпре отишао. Свирски је оштро погледа. — Умирите се, госпођо. Али она, варајућн се у значењу његових речи, рече: — Јер колико ту већ има непријатности за мене а колико је још може бити! Ко зна да ди нећу морати давати каких објашњења, сведочанстава шта ти ја знам тамо!.. Кака Фатална историја!.. Први Вјадровски!.. Ја сам вас хтела замодити да познаницима казујете да је оиај несрећник изгубио на коцки, да је проиграо и мој новац, и да је то повод. Ако затреба ићи пред суд, онда је боље о том не спомињати, јер би се могло видети да није истина; ади пред светом треба тако... Да је бар отишао одавде, макар у Ментону иди Ницу! Уз то једини Бог зна да није што пред смрт написао намерио, да би ми се осветио.... Нека како писмо дође у новине!.. Од онаких се моаге очекивати свашта. И онако сам хтела отићи одавде, а сад већ и морам... Свирски све пажљивије гледаше љено гневно лице, стиснута уста; а на нослетку рече: