Нова искра

Страна 282

НОВА ИСКРА

Врој 17

VIII Ипак је сутра дан с много веселијим срцем иримио госиођу Черви и госпођиду Марију. При погледу на лепо, свеже лиде девојачко обузе га милина. У радиониди је било воћ све спремљено, стаљуге, соФа за модел намештена и покривена као пгго је требало. Госпођа ,/1ажа добила је најстрожију заповест да не пушта никога, ма дошла „главом краљида Викторија." Свирски час размицаше, час намицаше завесе, које су покривале прозор — али је нри том непрестано погледао свој дивни модел. За то време госпођа и госпођица Черви скидошо шешире, а госпођица Марија запита: — Шта сад треба? — Сад треба најпре распустити косу — рече Свирски. И приђе јој, а она нодиже обе руке на главу. Видело се да је то застиђује и чудно јој али и мило у исти мах. Свирски гледаше на збуњено јој лице, спуштене трепавице, на забачену натраг прилику девојачку, на раскошна јој бедра — и мишљаше да је на овом великом Ницпном буњишту нашао прави бисер. Коса се за час просу по нлећима. Госпођица Черви заврте главом, хотећи да је распе и у тај мах је косапокри сасвим. — Согро Бјо ! — узвикну Свирски. Затим дође на ред још тежи посао, т. ј. намештање модела. Свирски врло добро виде да срце девојчино бије живље, да јој се прси надимају брже а образи горе, да мора савлађивати инстинктивни отпор о коме сама не уме дати себи рачуна, и да се у исти мах подаје с неким немиром налик на несвесно уживање. Он мишљаше: „Не! Ово није обичан модел, ово је сасвим нешто друго — ни ја је не гледам као сликар." Впо је и он некако збуњен и прсти му по мало дрхтаху кад јој намешташе главу на узглавље, па, хотећи извести из забуне и њу и себе, поче говорити шаљиво: — Л.езите мирно! Та-ако! Ваљда п за уметност треба гато учинити! 0, сад је врло добро! Како се овај прОФИЛ лепо оенчи на дрвеној подлози. Кад бисте га могли видети Али не мари! Није се слободно смешити... Треба спавати! Одмах, идем да сликам. И поче сликати, а уз то ио своме обичају ћеретати, причати и распитивати госпођу Черви о давним временима. Дознаде да је „Мариња" пре годину дана имала лепо место као учитељица код гроФице Ђађикјержч, из дома Атрамент, кћерн великога индустријалца из Доде. Али је место трајало само дотле, докле госпођа Ђађикјевић иије дознала да су и деда н отац Маријин служили у талијанској војсди. Впо је то велики удар, јер највећа жеља и мајке и ћерке беше да Марија може остати учитељица код каке даме која етално борави у Ници, јер се тако не би морали растављати. За то време се у Свирском нробуди сликар. Мрштио је обрве, грчио се, гледао преко дршке од кичице заспалу девојку и сликао журно. С времена на време пак остављаше палету и еликарски штап, прилажаше моделу и, узимајући га овлаш за слеиоочиидо, поправљаше положај главе. Тада се иадносио над њу можда више но што је уметност захтевала и, кад је почео осећати топлоту њенога тела, кад је гледао дуге јој трепавице и мало отворена уста, жмарци га пролажаху, прсти нервозно подрхтаваху, а у души довикиваше себи: — Држи се, стари! Шта, до ђавола! — Држи се! Допала му. се ванредно. Усрећаваше га њена збуњеност, њено црвенило, иесмели а опет обешењачки поглед. Све му је то доказивало да ни она њега не сматра за старца. Осећао је да се и он њој свиђа. Морао јој је деда причати негда чудие ствари о својим земљацима и можда је очарао, — и сад јој стаде на пут један — не ма ко — поштен човек, славан, који се, узгред буди речено, појавио као у какој бајци, у највоћој невољи с помоћу и поштеним срцем. Како га не би волела и гледала радознало п захвално? Све то учипи те и не осети кад дође подне. Али у подне прва госпођица Марија рече да морају ићи, јер је деда остао сам, а треба му спремити доручак. Свирски их

поче молити да дођу после подне. Ако неће да оставе самога старца, можда имају кога познаника који би пристао да га чува два сата после подне... Можда би вратарка, можда њен муж или ко од родбине ? Ту иде о слику! Два седења дневно била би за обоје корисна. Аво би чување деде што коштало, он, Свирски, сматрао би за милост кад би му донустили да понесе трошак, јер му је на првом месту сгало до слике. Два седења била би одиста за госпођу Черви врло корисна да не би нрпстала. Решише дакле да око два опет дођу. За то се Свирски, срећан, реши да их отлрати до куће. На вратима их сачека газдарица и даде Свирском киту жутих ружа, велећи да су је донела два мала, лепа дечка са лепо обученим слугом, и да су хтели пошто по то ући у радиоиицу, али га она, држећи се наредбе, није хтела пустити. Свирски одговори да је добро учинила, за тим целу киту даде госпођици Черви. За час се обреше па Рготеиа(1е (1ез Ап^Шз. Свирскоме се Ница учини тако леиа н жива, као никад. Шаренило и тишма на „Променади", што га је пре љутило, почеше га сад забављати. На путу виде Вјадровскога и де Синтена, који се зауставише кад га видеше. Свирски се поклони и прође, али у проласку опази како је де Синтен метнуо монокл на око да би боље видео госпођицу Черви, и чу његово запањено: „рггшШ" Обојица иђаху неко време за њима, али код Је1ее-Рготепас1е Свиреки узе кола и одвезе их кући. Путем га обузе жеља да позове делу породицу па доручак, али иомисли да ће са старцем бити невоље и да ће, због кратковременог познанства, госпођу Черви зачудити тако нагао позив. За то тврдо реши, кад дека буде имао сигуран надзор, да ће се онда, бајаги да уштеде време, постарати да удеси доручке у радионици. А сада, опростивши се с мајком и ћерком на вратима, уђе у први хотел и нареди да му даду да једе; поједе на брзу руку неколико залогаја, не водећи рачуца шта једе. Госпођа Елзенова, Ромуло, Рем, кита жутих ружа, прођоше му неколико пута кроз главу, али као нека привиђења. Пре неколико дана леиа удовица и њихов однос беху за њ на првом месту по важностн, и о њима је често разбијао главу. Сећао се оне унутрашње кризе коју је нретурио на мору, враћајући се чамцем из УШе Ггапсће. Сада иак мишљаше: „То је за мене престало бити, нити хоћу о томе да мислим." И не осети ни мадо немира, ни иајмање гриже. На против: чинило му се да му је снао с плећа неки тежак терет, који га је Љечио. Све му мисли одлетеше госпођици Черви. Само му је она била у глави н иред очима, видео је оиет у машти, с расиуштеним власима и притвореним очима, а кад помисли да ће јој кроз сат опет додиривати слепоочнице, опет се надносити над њу и осећати тонлину од ње, био је занот као од вина, и но други пут се запита: — Хеј, стари, шта је то стобом?.. Код куће затече депешу госнође Елзенове: „Чекам у шест на обед." Свирски је згужва и метиу у шпаг. А кад госпођа Черви дође с ћерком и кад завршише рад у нет часова, поче премишљати куда да иде на обед, и бенге љутит што нема шта да ради. IX Сутра дан госнођа Лажа, доневши у радионицу доручак за три особе, каза да су пре једног сата онет долазила она иста два лена дечка, само сад није био с њима лепо обучен слуга, него млада и лепа госпођа. — Млада је госпођа хтела на сваки начин да се види с вама, али ја сам јој рекла да сте отишли у Антиб... — У Тулон! У Тулон! — одговори сликар весело. Али сутра дан госнођа Лажа није имада коме дати тај одговор, јер дође само иисмо. Свирски га није ии читао. Место тога, хотећи да ноправи „позицију" госпођице Мариие, иодметну јој руке под плећке и нодиже је, тако да им се груди додирнуше и њен му дах обли лице. У тај се мах она поче мењати у лиду, а он номисли да би вредило дати живот да ово дуже потраје.