Нова искра

Врој 18. и 19.

С К Р А

Страна 303.

— вар моја деца лажу .... Она ми кажу да су те ухватили.... Где ми је сат.... И пришав му јот ближе, замахну својом сназкном руком и удари га колико игда могаше по образу. Ударац беше толико јак, да Павле посрте и паде на другу столицу. — Оче, . .. немојте .... опростите му ... . јекну запрепашћена кћи. — ПТта да му опростим.... лопову једном да опростим. Павле се брзо диже са столице и одлучно се усправи, и јецајући од бола, викну. — Нисам те газда ја покрао — тако ми костију моје матере, тако ми Бога. — Ниси ! — Па ко је? . . . Нису ме ваљда моја рођена деца подкрадала .... или, ох Боже, убио бих га ако то буде истина, да ми не каља име и част.

— Оче .... Не мој га бити .... Није он . . . . — Па ко је ? Она застаде. Увидела је сву опасност која прети њезину брату, али опет није могла да сноси да други, сасвим невин, изиђе као непоштен и лопов. Ударци, које је Павле добио, толико је дирнуше, да се она реши да каже сву истину, па ма шта се десило њену брату. Али у оном моменту, кад она баш хтеде да изрече име лонова, Павле се наново усправи и , кроз плач, јецајући од бола, јекну: — Јест ја сам .... Подкрадао те. Биј ме, затвори ме .. .. Ја немам никога, нико за мене не зна .. ., нико ме не познаје .... Удри ме, јест, ја сам лопов, хуља . . . . лопов. Запрепашћеност и забуна обузе и кћер и сина и оца. Овај први дође к себи ; дочепа снажним рукама и с њим

Сриски консулаш у Солуну.

— Оче .... оче .... јецаше девојка. — Нисам те ја покрао .... — Па ко је ? дрекну газда и приђе још ближе Павлу. — Овај баци поглед на сина његова. Једна реч само и он би осветио себе и за тај ударац неправедно добивен и за част, која му се неправедно каља. Али га непомичпост и онај ужасан страх, исписан на бледом лицу сина трговчева, толико уплаши, да он не смеде да прокаже кривца. Он окрете главу газди и одлучно рече. — Не знам. — Не знаш ! — Не ћеш да кажеш. А ? и по други пут га из све снаге удари. Павле од бола јекну и наново посрте. И таман хтеде да га дохвати својим снажним рукама да избаци напоље, а кћи му скочи између њих двоје и јаким, одлучним гласом, јекну :

полете кроз отворена врата, бијући га и вичући : Лопове, лупежу један ! Непомичан, као окамењен стајао је блед у лицу, без израза и говора, син трговчев. Страх га је толики био обузео, да није могао ни руком да крене, ни ногом да крочи. Али га сестра дохвати за руке, унесе своје лице, црвено од плача и бола у његово, и с презрењем викну: — Лопове .... злочинче један ! .. . И пл>уну га. * * $ Ноћ је. Тајанствена, бескрајна, васелена изгледа као црни вео упрскан сребрно - бледим звездама. Месечева светлост просипа слабе млазове по земљи, прелама се чудно кроз лишће и доле, испод дрвећа, гради сваковрсне шаре. Поноћ полако и јаспо избија на цркви. И док је у граду тишина, без и најмањег ветрића, и док се спава