Нова искра

Стх"анд 306 ;

Б 0 В А

јаднику, над којим се сад диже све већа и већа гомила снега .... Још претри месеца чух како се једног ведрог, лепог дана слатко разговараху међу собом. У мају још, једном је госпођа певушила умилму песмицу, а он се смешкао читајући варшавске хумористичке новине. А данас ? . . . У нашу зиданицу доселише се некако почетком априла. Устајали би врло рапо, пиличај из плеханог самоварчића, па онда заједно одлазили у чаршију. Она на часове, он у завод. То беше мали чиновничић који је на шеФове одсека гледао као туриста на татранска брда. Зато је морао много да ради, по цео дап. Виђах га више пута чак и после поноћи, где седи сагнут поред сточића, те гшше. Жена обично седи покрај њега са швом у руци. Више би га пута погледала, прекидајући свој рад и говорила опомињући га : —- Хајде, доста је већ, лези па спавај. — А кад ћеш ти спавати ? — Ја . . . . док још само довршим ово неколико бодова .... — Па, онда ћу и ја још да напишем неколико реда .... И опет би обадвоје сагли главе, те радили своје. II а после неког времена госпођа би опет: — Ј1ези већ ! ... Лези ! . . . Понајчешће њеним речима одговарао је само мој сат, избијајући један после поноћи. То беху млади људи, ни лепи, ни ружни, у опште мирни. Колико се сећам, госпођа беше много мршавија од мужа који беше зацело доста јаке грађе за тако сићушног чиновничића. — Сваке недеље око нодне ишли су да се шетају држећи се испод руке, а враћали су се кући доцкан у вече. Сигурно су ручали у чаршији. Једном сретох их при капији која дели ботаничну батту од заносног варшавског парка Лазјенке. Купили себи две чаше изврсне воде и два велика лицедерска колача, а имађаху при том мирне физиономије мештана, који су навикли да једу уз чај врућу шунку са реном. У опште — сиротим људима не треба много за одржавање душевне равнотеже. Мало хране, много рада и много здравља. Остало некако само се нађе. Моје комшије канда пису оскудевали у храни, а пре свега — у нослу. Али здравље би их некако чешће омашило. Једном ујз^лу, господин беше назебао, у осталом не баш тако много. Ипак чудноватим стицајем доби једно тако јако крволиптење, да је чак и свест потпуно изгубио. То беше ноћу. Жена га утутка брижно у кревет, доведе вратарицу, а сама потрча за доктора. Питаше за њих петорицу, али нађе једва једног —, и то случајно, на сокаку. Доктор, погледав је спрам светлости шкиљавог фањера, нађе за нужно да је пре свега умири. А пошто би покашто посртала — сигурно од умора — а фијакера не беше на сокаку, узе је испод руке и идући увераваше да крволиптење још ништа не значи. — Крволиптење може бити из гуше, из носа, из стомака, а из плућа већ ређе. У осталом ако је био човек увек здрав, а није никад кашљао. . . — Ох, само понекада! шапну госпођа заставши нагло да захвати даха. — Понекада — то још није ништа. Можда ће бити лак катар бронхија. — Зацело. ... то је катар! понови госпођа, већ гласно. — Је ли икад имао запаљење плућа? — На против ! . . . . одговори госпођа опет застајкујући. Малко јој канда клецаху ноге. •— Па, — сигурно већ давно ? ! . . прихвати лекар.

0 врло... врло давно ! ... потврди журно. Јоште лањске зиме, — Дакле, пре годину и по дана. — Не. . . Али још пре нове године. . . о, већ давно! — А ! тако ! Како је ова улица мрачиа, а поред тога и небо се нешто ваздап наоблачило. . . . говораше доктор. Уђоше у кућу. Госнођа са зебњом упита вратара: има ли шта ново ? — и дознаде да нема ништа. У квартиру рече јој такођер вратарица да нема ништа ново, а болесник дремаше. Лекар га иажљиво пробуди, прегледа и такође рече : да то није пишта. — Ја сам био одмах рекао, да то није ништа одазва се болесник. — 0 ништа! . . . понови, као ехо, госпођа стежући ознојене му руке. — Ја наравно знам, да крволиптен.е може бити из стомака или из носа. Код тебе је ово сигурно из носа.... Ти си тако пун, треба да се много крећеш; међу тим, ти непрестано седиш.. . . Јел'те, господин-докторе, да он треба више да шета ? . .. — Па јесте ! јесте !. . . Кретање је у опште ствар одиста врло потребна, ад' ваш супруг, госпођо, мора неколико дана да лежи. Да ли може да отпутује куда у село? — Не може, Бога ми.. . . шапну госпођа врло тужно. — Но, па ништа! Онда ће да остане у Варшави. Ја ћу чешће да га посећујем, а за ово време међутим нека мало лешкари, нека се одмори. Ако би се крволиптење ипак поновило. .. . додаде лекар. — Шта онда, господине ? упита жена, те побледе као восак. — Но, па ништа. Ваш ће муж мало да се одмори, нос ће му бити затворен. —- Затворен ? . .. Нос ? упита госнођа склаиајући нред доктором руке. -- Да.. . нос ! Разуме се. Умирите се, госпођо, у осталом ослоните се на Бога. Лаку ноћ. Докторове рочи умирише госпођу, те након грозне бојазни, коју проживе од пре неколико часоза, она се готово сасвим расноложи. — ■ Но па шта је то ? Ништа баш тако важно, говораше сама себи, час плачући, час се малко смешећи. Клекну код кревета свог драгог болесника и ноче да га љуби по рукама. — Дабоме, шта ми је то тако важно ! — нонови господин тихо и осмехну се. Боже мој, колико то у рату крви истече из човека, па ипак остаје здрав! . . . — Само, драги, не мој ништа више да говориш. Не мој се умарати! мољаше га госпођа. На пољу зора поче рудети. Лети, као што је обично, ноћи су врло кратке. Али се болест продужи много дуже, него што су испрва мислили. Муж не одлажаше више у завод, те је тако имао мање бриге, јер као најамни чиновник не мораде тражити одсуство, а могао се вратити кад би му се прохтело — наравно, ако буде празног места. Кад год би седео код куће, њему беше нешто лакше, и зато је се госпођа побринула за још неколико часова недељно, па је тако измиривала кућевне потребе. Излазила је обично у чаршију у осам изјутра. Око дванаЈсст враћала би се за мало, да спреми мужу мало ручка на малој машиници, па би онда опет одлазила на посао. Али вечери су проводили већ заједно. Госпођа пак, да не би дангубила, узимала је мало више шивења. — Некако крајем септембра срете једном доктора на улици. Дуго су ходали заједно. Најзад госпођа ухвати доктора за руку, те рече молебним гласоц .