Нова искра

Број 18. и 19.

ИСКРА

Страна 307.

— Ал' ипак, ви ћете долазити к нама, јел'те? Можда ће дати Бог! ... Он је тако миран после сваке ваше посете.. .. Доктор обећа, а госпођа се врати кући као нешто мало уплакана. Господин пак, ваљда због приморног седења код куће, постаде некако осетљив и нерасположен. Поче пребацивати зкени, зашто је толико пажљива и за што брине непрестано за њега, кад ће он ипак да умре, иајзад упита: — Зар ти доктор није рекао да нећу преживети ни неколико месеци ? Госпођа се пренерази. •— Шта ти паде на памет ? изусти. Од куда ти такве мисли, по Богу ? .. . Болесник плану. — 0, о, хајде болан овамо ! К мени, ево овде ! . . . говораше гневно и плахо, ухватив је за руке. Гледај ми управо у очи, па одговарај : зар ти није доктор казивао, да ћу умрети ?

ватра, већ — неко нервозно стање. У опште осећао се много здравији. Чезнуо је само непрестано за даљним излетима, ал' — није имао снаге. Дошло је једном чак и време, кад преко дана не хтеде лежати у кревету, већ сеђаше на столици обучен, снреман за излаз, само кад би га хтела оставити ова тренутна малаксалост. Узнемиравала га је само једна околност. Једног дана, облачећи прсник, осети да му је некако веома простран. „Зар сам баш толико омршавио ?".. . шапну запрепашћен. —• ГГа, наравно, морао си мало ослабити — одговори жена. Али не треба толико претеривати. ... Муж је пажљиво погледа. Није чак дигла ни очију оД рада! Ах, не, таква мирноћа не може бити притворна . . . Жена извесно зна од лекара, да он баш није толико болестап, па и нема онда повода, да се толико баш једи. — Почетком септембра нервозно стање, налик на грозницу, појављиваше се све јаче и трајало је готово по ваздан. — Па то је маленкост — говораше више пута бо-

И упре у њу усплахирени поглед. Чини се, под утиском оваковог погледа, да би и зид изговорио тајну, само кад би Је знао. На женину лицу указа се чудновати мир. Осмешкиваше се љунко, издржавајући храбро овај дивљи поглед. Само очи јој се кан'да наводнише сузама. — Доктор вели, рече, да то није ништа, само треба да се мало одмориш. . . . Муж се од једном истрже из женина загрљаја, поче дрхтати п смејати се, па тек машући руком рече: -— Ну, гле, како сам ја постао нервозан! ... Увртило ми се у главу, да је доктор баш на сигурно изгубио наду. Али. . . ти си ме уверила. Већ сам опет умирен ! И већ сасвим весео поче да се смеје својим привидима. — Најзад овакав напад подозривости не понављаше се никада више. — Мирно расположење женино зар не беше најбол>и доказ, да болесниково стање није ни мало рђаво ?! — Па, за име Божје, зашто да буде рђаво ? Беше кашаљ, али — то је због катара бронхија. Понекад, због дугог седења, појави се и крв — из носа. Но, а понекад осећао је и по неку ватрицу, ал' управо, то не беше

лесник. На прелазу лета у јессн и најздрави ји човек бива нервозан, сваком по нешто недостаје. . . . Само ме једно чуди : зашто ми је ирсник све шири и шири ? Морадох ипак страшно измршати, па наравно донде не могу ни оздравити, док се мало не угојим. Бадава, тако је већ!... Жена брижљиво прислушкиваше мужевл.е речи и мораде признати, да има право. Болесник устајаше сваког дана из постеље и облачаше се, и ако без женине помоћи не могаше навући на сениједан део одела. Жена тек толико измоли у њега да не облачи само капут, већ да узме и врскапут. — Баш да се човек чуди ! —говораше он понекад, посматрајући се у огледалу. — И чудим се што губим снагу, кад ево гле само, какав сам ! Дабогме ! Како изгледам.... — Но, па лице се увек прво промени — прекиде га жена. — То је истина, ал' ја богме мршавим и у снази. — Да ти се можда не чини само ? упита га госпођа са изразом велике сумње. Он се замисли.