Нова искра

Број 18. и 19.

Н 0 В А ИСКРА

Страна 321.

ни уииђање кодика је иотрица коју Г. Брзак >1ипи у књижевиим кукурузима, ни дављење његово у виру, ни квашење финог хабиговог шешира од једанаест динара, ништа на белом свету пе би ме иатерало да се дотакнем и шесте свеске. Од меие је оволико и сувише! ЈЈаеаш. Уметност Поаориште Народно Позориште : Страх од радости, комедија у 1 чину, од Госпође Жирарден ; На деп н а ч и н, шаљнва игра у 3 чина, од М. Савића ; 0 б м а н а, драма у три чина, од А. Николића. Вече двадесет осмог ирошлог месеца у Народиом Позоришту било је веома пријатно, што се иначе баш тако често не догађа. Ја то велим без икаквог ограничења, ма да је тог вечера пород нове, умиљате Француске комедије давана и стара талијанска, Голдонијева комедија Један слуга а два госнодара. Ово је типска талијанска творевина, Фриволна и лака, шаљива и интересантна. У њо.ј се налази једно од оних лица с којима је срасла талијанска комедија осампајестог века: арлекин из Вергама, кога прати његова стална пратиља, милосница Влондина, Коломбина, Смералдииа, или већ како се она буде звала. Еомедија занлета, у којој се всшти, окретии и гипки арлекин нровлачи кроз замке, које је сам оплео, кад кад духовито кад кад глуно, и које обично долази сам писац да расилеће. Тај је поштењаковић из Вергама смеса паметног и лудог, има духа а кад кад нема ни толико намети колико обичан човек, то му вели једпо лпце из комедије, и са свимје тачно. Но тај весели, препредеии, полудуховити Талијакац нријатан је, не одбија већ забавља, није дубок и јако духовит, алије шаљив, а кад кад и духовит, и то је доста, па да се за то вече каже да је било нријатио. За тим је, да удво.ји пријатност тог вечера, дошла комедија г-ђе Жирарденове. Свакако да је Голдоии крупније име но Жирарден, да је талијанчева комедија интересантнија но комедија ове Фрацускиње, али ми се заустављамо на овој другој комедији зато, што сс она ирви пут овог вечера иредставља, што је врло симпатична и свежа. Осећа се по свему: по предмету и по обради, да је комедију Страх од радости, писала жепа. Можда не бисмо то у толикој мери осетили, не би можда нашли толико нежности у комаду и не би нам се учинила тако Фина и умиљата ова комедија, ма да јој је предмет и суптилан и нежан, да није пре ње представљана Голдонијева комедија. Но и ако је та околност донекле измењивала целокупан утисак, и ако су можда појачаиа својства ове Фрапцуске комедије у коитрасту према талијанској, ипак стоји то, да је комедија г-ђе Жирарден врло нежна, деликатна, складна, са тананим онажањима, тачно израђеним лицима и врло пријатним. И кад вам будем казао како је она испуњена најјачом тугом и најсилнијом радошћу што је може осећати једна мати, једна сестра, једна вереница, један пријатељ; кад вам будем казао како су сва та лица по једна рајска душа, нежна, осетљпва, осетљива како само може жена да буде осетљива и нежна, онда ћете се, велим, и вн сложити са мном, да се баш опажа како је све то нисала жена. То ће вам још јасније бити кад изложим предмет комедије. Госпођа од Обијера изгубида је у рату јединог сина, кога је неизмерно волела, и који је био веома мдад, добар, весео, несташан и заручен. Њу су званично известиди о томе да је ои погинуо, и она га жали већ три месеца, плаче и нестаје је у сузама. Око ње су кћи, Бланша, девојче свеже кло продеће, које је бидо тако весело докјој брат беше жпв, несташно, говорљиво, живахно, мило, љукко, складно; иа онда Хедвига, вереница младог Андрије, непорочна вереница; оиа је смлно, снажно волела и сад дубоко осећа тугу која јој срце разноси, ту је Октав друг Андријин, и напосдетку стари слуга Ноел, који је одњихао малог Андрију и кога је волео као сина. Сви они тоше болну мајку и плачу заједно с њом неутешни. Најмања ситница расплаче их све. Иред мајком није се смело споменути име љегово, расцветане и љуике руже, које је Вланшл садила с Андријом иагоие јој сузе на очи, јер је подсећају на то, да она вме нема брата, Ноел је зато кара и теши па се и сам расплаче. Сваког дапа све се попонавља: госпођа иде у цркву да се Вогу моли, Хедвига слика лик Андријин и уздише, Октав иде за њом, Бланша негује руже и илаче, Ноед остаје да успрема собу и да размишља о свом младом госнодину. И тако нам он једног дана казује, како његову душу заокупља некакав осећај силан н наметљив, који му казује, тако сигурно ка- ;

зује е је немогуће да је Андрија мртав и како ће се ои скоро вратити. Та стари Ноел познаје добро свог несташног дечка, он зна шта се њему може десити, а шта не; он памти како јеовај надао с прозора другог ката па је ипак остао жив, он зна како је Андрија једном упао у мрежу неког рибара, па га је овај заједно са две рибе извукао жива и здрава. И није могуће да је сад напустила срећа то срећно дете. Он тако живо осећаи уверен је, да ће он једног дана улетети, вичући: стари и добри мој Ноеле, има ди што год да се једе, ја већ три дана како ништа нисам окусио. И стари Ноел нијејош ни предахнуо од овог казивања, а на врата рупи Андрија жив, весео и гладан понављајући последње речи његове : три дана како ништа нисам окусио! Срећа је била сушше брза и велика, али јује стари добричина ипак поднео. Оно предосећање у старом слузи писац је смишљено и вешто израдио, наговештавајући њиме повратак Андријин. Тај изнеиадни новратак писац објашњава лако и природно једном пометњом и забуном какве се врдо често дешавају у рату. Староме је слузи одмах било јасно шта све мож,е починити тако изненадни додазак Андријин. С тога је он у великој забуни како би овога у први мах прикрио и како ће измисдити начин на који би га показао, па да ипак ствар прође без несвестице и живчаних удара. Баш у згодан тренутак иаидази Бланша. И њему одмах долази на ум, да ће ово девојче здравих живаца најлакше издржати неочекиваиу срећу. Пошто је ирикрио Андрију, он нушта Блапшу. И сад иастаје једиа најленша, најживахиија и најпријатнија сцена: стари Ноел мрмори некакву несмицу кроз зубе, чинећи се свему новешт. Бланша га гледа зачуђена и пита шта му је. Ноел се брани како му није ништа, али узалуд, очи му тако радосно и тако јако светле, да со ствар не да сакрити. И оп признаје како се догодило нешто неочекивано, што ће их све изненадити, обрадовати, веома јако обрадовати, што ћеих усрећити, наиосдетку признаје све. Радост је неописана. Влангаа сва трепти, цичи, иервозио и са страхом осврћући се откуда ће се Андрија нојавити ; и још га не види, али осећа да је ту, да дише у тој соби, да ће је загрлити тог часа ; пада на колена, призива га и уверава да њу није нимало страх од њега, да се она не боји ништа, али ненростано дрхти, подвикује и са сузним очима окреће главу на страну бојећи се да га не угледа. И кад је он већ изишао из свог заклона и кад је иолетео да је загрди, она му се затворених очију, с једним криком баца у наручја. Сећам се како је неко негде казао, да нема леншег осмеха од оног што се бори са још неосушеном сузом у оку. Гдедајући ову сцену и гледајући ову девојчицу, ја сам видео тај најдешни осмех, ја сам гледао то сузно око, како се блиста орошено сузом и з.анаљено љубављу и радошћу. Први је корак учињен, други већ иде дакше. Док се Вданша с Ноелом светује како ће мајку принремити на тај онасап сусрет, Андрија је сам отишао својој вереници, и тако сад знају за његов повратак Бланша, Ноел и Матилда, и сад удружени снремају Госпођу од Обијера на тренутак од кога сви стрепе. То приправљањо иснуњЈгје перипетију комада. Оно је изведеио у иоколико сцеиа које у целиии чине најјачи део. Вланша, она стара Вданша, радосна и говорљива казујемајци како се суседин сии, за кога се држало да је у рату погииуо, данас вратио. Тако је укресана прва варница. И зацело ове сцене у иочетку изгледају као далека светлуцања зл г.ђу од Обијера, која се појачавају, прибдижују, постепено и са свих страна, док се не претворе у бдиставу светдост, која ће осветдити њеног Андрију. Мати је одмах отрчада тој срећиој суседи, али се уверила да јује Бланша обмануда. Зашто је то учинила? За што је она изгдедада опако весела и разнежена кад јој је ту лаж причала. И у тренутку њено се иогнуто тело исправља, замућеио око засветди и отима узвик : да није .... али ире но што се и мисао могда довршити, пре но што је и допро зрак онамо камо треба он се је угасио, и она болно узвикује не, не, т о није могуће, на т о не треба ни мислити. Ади нри свем том г-ђа од Обијера ие престаје више мислити на т о. Она је већ осетила да јој јо наговештена неизмерна срећа, коју дрхтаво и са очајничким страхом очекује. И сад долази друга, трећа, четврта сцена, све тачие, све нсихолошки мотивисане, које ће наговештај претворити у уверење, њену наду појачати и утврдити. Сиа су лица око ње весела, очи им говоро да им је срце радосно, ионашају се као да крију нешто, Октав хоће да одлази, кључа од Апдријине собе нема на свом месту, Матилда се очешљала како је Андрија волео, сво се иреобразидо, Андријајету, мајчина душа осећа синовљево ирисуство. Завршетак је диван, патетичан, ,јак.... Мати се је освестила у наручју Андријином. Као вез нронлеће се кроз радњу и украшава је љубав Вданшина нрема Октаву. Њено је љубавпо ћеретање као цвркутање шевино