Нова искра

Страна 266.

„Не могу рећи да сам била изузетак, с тога вам и могу тако говорити. Видевши вас, ја сам одмах осетила у себи видљив прелом. Могла сам разумети оно осећање, које сетадасилно појавилоумени; осећање које се тренутно јавило, али да никада више не ишчезне. Али прилике (у већини случајева кривица је до њих) нису за то хтеле знати. Ми смо се морали растати. Ја бејах бар у толико срећна, што себе нисам морила никаквим очекивањем; знала сам да је свему крај. Али ја не имадох толико оштроумности, да стара љубав никада не умире у женском срцу; она је још ту, прикривена под најпрозрачнијим покривалом; цветак се сасушио, али је у његову корену остало још мириса.... Тешко је женској страни раскрстити са својом прошлошћу ; тешко удалити се од свога првог извора; тешко напустити своје успомене. .. „Удала сам се; тако су старији хтели. Ја нисам имала снаге, нити каквих оправданих разлога, да им противстанем. Волела сам, или сам бар мислила да волим Стевана и ако не оном страсном љубављу, што је песници опевају а оно бар тако, како се пријателЈИ могу волети. Главно, ми поштовасмо једно друго, али не знађасмо да је за срећан живот потребан неопходно још један нови услов : љубав ; не знађасмо да је брак сагласност душа а не само веза двају тела. Ето то, по моме мишљењу, може само срећу у животу донети. Али би нама двома услов сагласности и љубави и можда био непогребан, да се ви нисте појавили. Можда „Немојте ме криво разумети. Ја сам тек тада могла појмити ону непрелазну бездну, која је мене и Стевана растављала а што ми ни једно нисмо били у стању сазнати, и то ме је веома ужаснуло. Још тада могла сам предвидети, како ће се све завршити.. .. Камо среће да је нисам ни упознавала, но да сам и даље остала са својим пријатељским осећањима и живела без радости плахе љубави. Тиме бисте бар и ви били поштеђени једне велике опасности и грозничавог трзања. Али што му драго: „Что било, то не будетЂ вновб", вели Пушкин. „И кад сте дошли, и кад се онако стање ствари између нас развило, ја сам знала да ме ви нећете липшти разума и части и да ћете до краја одржати своје обећање, јер само сте на тај начин могли остати светли и према мени и према свима. Мени сте ви били познати и за то ми није требало никаквих других потврда. Па ипак, тако није могло остати. Морао се тражити излаз из тога тешког и опсадног положаја у који су нас бациле струје што су потекле од наших нарави, да будемо једно уз друго. Јер, ви и сами знате, да је наша природа врло знатан фактор у човечјем животу и да само она може учинити да прикривеност експлодира и учини једном за свагда крај трагедији. „И седећи мирно у дубокој ноћи, без икаква покрета и снаге ма за какав рад, ја сам знала да свест мора опет доћи, што је и било, а с њом упоредо дошли су и целокупна прошлост, везе из брачног живота и необјашњен покрет верности и сталности. Свест ме је, дакле, припремила на рад, на крајњу одлуку а резултат те одлуке био је, да ви морате ићи и не сачекавши крај трагедије. Још вам једном хвала за то.

„Не треба да вам приповедим, шта сам од тада преживела. На што? Ви сте, мислим, и сами то појмили. Али и у највећем јаду, ко.ји мора љубав претрпети, кад се жртвује, ја нисам престајала мислити да не треба живети. Не, то би било слаботињски, кукавички одузети себи живот рад једне маленкости. Човек не треба њојзи претпоставити остала друга осећања. „Али и природа чини своје. Болест ме је јако шчепала и како доктор вели, нема никакве наде. Хтела бих да завршим а не могу ; овај ми је листак тако драг ија се за њ хватам као и утопљеник за сламку. Хтела бих у њ да метнем сав остатак свога. живота да је уз вас. А ви сте тако далеко! „Збогом, мили мој, и буди срећан, слободни пријател>у мој. Нека ти Бог надокнади оно што си ти мени у овом тако кратком времену био. Учи се живети, јер то није тако лако, као што сам ја мислила. Сети ме се по кадшто и буди увек светао, као што си према мени био. Још једном збогом од твоје далеке Марте." Дрхћући доврши Марко нисмо и узбуђен једва могаше прошапутати: „Сећаћу те се, далеки друже мој, и свагда ћу пред очима имати твоју милу слику, пуну божанске невиности и непорочности.

Прошло је још доста времена од овога носледњег догађаја. Марко је свршио универзитет и постао доктор у своме родном месту. Павлова и Сокина жеља се испунила : они имају своје јединче пред очима. Још само моле Бога да не склопе очи а да крај себе не виде које од својих унучића. Стеван је премештеи по својој жељи овде и добио класу. А тамо на крају варошице у једном дивном лугу налази се варошко гробље, оронуло, са пожутелом црквицом, са исхереним крстовима и поцрнелим плочама, преко којих се плете разно мирисно цвеће са вечно зеленим бршљаном. Све је у нереду као да је човечја рука заборавила на ове овде, што их тамна светлост скрива. Само је један гроб незарастао, чист, без корова, само што је вити бршљан увио своје гране преко хладног камена. са гвозденом тарабом и белим мраморним крстом, на коме је урезана лепа слика младе жене, чије се лице прелива неком неисказаном благошћу... То је Мартин гроб а ова слика то је њена. И сваке вечери кад ноћ увије својим крилом, прикраде се кроз редове гробова нека тамна слика, до!>о до овог х^роба, поседи на хладном камену и тужно погледа ову слику, па се опета удаљи тихо и нечујно, као што је и дошла. Околина познаје у њему свога доктора, али о томе нико ни речи не говори Тако чини он сваке вечери, док време, тај једини поуздани и свачији лекар, не залечи и њему тешке ране,... Пожаревац, 1898. год.