Нова искра

Страна 342.

НОВА ИСЕРА

Број 20. и 21.

ЛЕШИНА — Ј. Е. Р0В1Т2КУ*) Родом сам из Ломзе. То је једно место пољско-руске губерније у којем има много војске а још више блата; оно је не, више волим да вам причам да сам ја студент медицине и гата ми се једном десило — нешто са свим чудновато, иешто истинито. Модим само да ми се не замери због стила, јер ја вам нисам ни писац ни Фразиста. Био сам већ у четвртом семестру, и то при крају. За столом за сецирање, на којем сам ја радио и пушио, седео је још један студент који је мирисао на Фину помаду и непрестано мрштио нос, као у опште човек који се од озбиљности овакога посла гади. Он је био обичан човек, из велике масе, и баш за то ми је и потеже тачно га описати. На здепасти труп била је усађеиа глава, чије би лице било потпуно без израза, кад се не би на п>ему могла читати блажена глупост. Имао је неодређене, некарактеристичне црте, тачно подељену косу, досадне очи, прћаст нос, и пристајао је пре у шаљиве листове, у кавезе, где су мајмуни са црвеним гаћицама, него ли овде, у самртноозбиљну анатомску салу. — Пст! Г. Карер, молим вас донесите ми, ако има, какву пуначку девојачку лешину, отпоче он слузи. — Видећу ако имадне, одговори му слуга. — Па пре иет дана довучена је на колима читава гомила лешина. Има јамачно међу њима и такве. Донесите ми само, молим вас, јер се те мрцине и тамо распадају. — Мрцине?! Но, да вас је само чуо г. проФесор! И то су били некад људи, хе— хе! — Добро, добро! И слуга оде да донесе једну лешпну. У последње време могли смо непосредно од слуге тражити препарат, иначе је то много строже ишло. Морали бисмо записати у нашу књижицу шта желимо, бацали смо је тада у један ковчежић и следсћег дана добијемо тражени препарат. Л.ешине су лежале у подруму и извлачене су одатле у колицима на горе чекрком. Тхе, некад ће можда и мене тако извући... К,о то зна? Слуга донесе једну надувену лепшну неке девојке и грозно беше погледати како позеленело и плаветно тело лежи на колицима: полуотворене очи, руке млитаво опуштене, коса разбарушена и замршена. Види се одмах да је утопљеница. А то је био некада живи створ... Окорели слуга, коме се и на лицу огледаше касапин, баци равнодушно легаииу на сто за сецирање — тако, од прилике, као што се збаци с леђа џак брашна — иричајући још уз то, како је то нека ироституткиња, самоубица, коју су нашли у Шпрејину каналу,**) како се њени рођаци још ни до сад нису пронашли и т. д. и оде. Он је све то само за то причао, јер је знао да ће добити бакшиш. Љце у девојке беше горе обрнуто, тело наузнак. Ја упитах студента — он се зове Геце — шта оп мисли да сецира и да ли би ми могао уступити једну ногу. Он ми

* Пре три године изашла је у Бердину књижида АћзеИв уот ЈЈећеп! бкјггеп аиз (Зег Апа1огше, којима је аутор био Можњиков, Рус, берлински медидинар. Болестан од сушиде, Можњикои је свуда испољавао свој иесимизам, који се ипак као такав не би могао разумети, јер то беше више неко незадовољство и собом и околином! То су све утисди које је иобележио његов ирнјатељ Поридки. Он вели: »У дубини своје душе био је Можњиков идеалиста; — ма колико се код њега песимизам испољавао, ипак су у једном крајичку његове душе светауцали осећање, воља и мишљење једнога идеалисте. Ове му противности и чине живот муком. И у место да и он, као његове колеге, у лешини види само кадавер (леш), средство које ће служити његовим практичним сврхама у животу, гледа Можњиков у њима људе....« И ако горе стоји име Порицки, читалад мора знати да су то мисли и рефлекспје негдашњег медицинара Можњикова, који није, свакако, за медидину ни створен био. Он је умро у дваестој години, а у четвртој години студије у Верлину!... Ми доносимо овде, за сада, прву скиду - из секцир-сале! Скице су у оригиналу на немачком. Пр. *) Шпреја — река у Берлину. Пр.

одговори да могу узети и обадве ноге, само морам бити љубазан номоћи му мало ири препарисању, при кардиотамији.*) Геце отпоче да пара тело. При обртању легаине опусти се једна рука и клаћаше се; Геце је врати на сто, али она се опет опусти. „Но, крмачо, иродера се он: хоћеш ли једном мировати!.." Изгледао је веома страшан: као да му се лешина хтела противити! А уцаклене очи беху укочене управо у студента, чисто говораху: „Ах, тешко мени сиротици! Ни мртвој ми не даје мира! Дајезнала моја мати, моја бедна мати, да ће некад њена кћи лежати у овај касапници, на овом касапском пању, овако исечена, она не би јемачно умрла још при порођају! Тешко мени сиротици!.." Али Геце није видео шта очи говоре; он је секао и даље као обућар што хоће да удеси ђонове. Мене занимаше да видим лице ове покварене самоубице, те јој завратих косу, подигох високо главу и видех развучене црте, у којима је лежало много беде али још више љубави. Шта ли се све не помисли при погледу на овакву главу? Морао би човек бити глуп као овца кад га не би дирнуло ово вечито подсмевање што већини лешина на уснама лебди. При том осећамо и као да нас скрхани поглед свуда укочено прати, те се и нехотице помисли: „Госноде Боже, што ли ми се подсмева? Кроз две године бићу господин доктор, на шта хоће она ?" „Хм! госп. докторе, чувај се, кези се лешина: и г. доктор може умрети, то ми мртваци боље знамо" — ________ — — _ _ Ко се још помучио да све проучи шта је у једном таквом срцу прошло на трновитој стазп од љубави до страха, од страха до очаја, од очаја до злочина или до самоубијства ? Можда је ова девојка била рано преварена и постала већ и мати?... Тада је ова бедница имала без сумње и тренутака заборава, у којима је она љубила страсним жаром своје будуће чедо — у толико вигае, што је његово биће била тајна између њега и ње. Оиа је сањала такође и о његовим малим ножицама, о његову осмејку, о његовим уснама влажним од млека — од њена млека! Она га је у спу снажно притискивала на своје груди и налазила да има црте које су њој некада биле тако драге и можда га је морала уморити... пхи, како то звучи „уморити" — мати своје рођено дете! Или, мислите, тешко је и наћи иза оваквих прсију трага материнског срца? — Ах, ти јадно, незакопано дете — или — хе, хе — а ласно може бити да је она била једна обична шваља, тако једна модерна, ниска вила. Тхе, па за што је и сажаљевати ? ..' Чух да паде један нож те прекинух своја разматрања и окренух се. Крај мене је седео Геце отворених уста, блед као криа, убезекнут и бленуо је у главу легаине. Дисао је усплахирено а из његова левог палца ишла је крв. Она је куљала из једне дугачке, отворене ране. Осим мене била су у сали још три господина који су удаљено и одвојено седели и то све нису ни приметили. — Г. колега, стењао је Геце, мислим, — вид'те, молим Вас — ја сам — се ов..де — овде — посекао... тако ми је тешко... зло... ах, знате, г. кол — по Богу како то боли — девојку — — аах!... тако зло... иреварио... ја — молим И са тим паде он као клада а крв куљаше из прста на прљави под. Не могу рећи да ме је то дирнуло! Господа притрчаше, зовнусмо слугу и иотражисмо сунротиа средства, јер видесмо да се Геце добро посекао и онасно отровао крв. Јасно је да се ту мора и узбуђен бити. Геце је познао у лешини девојку, коју је он некада преварио и, можда је иоследња добра искрица у њему сијнула, кад је у овој страшној сали видео да лежи девојка, која му је некад радосно клицала и веровала. На ове крваве усне лепио је он некада своје и љубио их и клео се.

*) Кардиотамија — расецање срца. Пр.