Нова искра

С трана 366. НОВА ИСКРА Б рој 22. и 23.

који имаше у целини органској, беше одређена вредност; ј индивидуализам ће и ту уништити опћу складност, јер се еваки део узима засебно и свака реч добива самосталну улогу. Реченица се распада, реч се ставља на муке. Ово је, као што се види, врста писаља из доба „прециоза". Да би сунротности (контрасти) што вигае падале у очи — бирају и сувише јака, драстична срества, тражи се уживаље у грубом реализму, који не осветљује ни један зрачак идеалности, који тражи да се и на оно што је морално обрати пажња. Ељижевник је виртуоз, вештак, који само пази како ће изнети ствари о којима говори, али не и какве су; он се пашти да буде оно о чем говори пријатно и занимљиво ; ништа не значи за њега, што ово нема никакве вредности. Најбољи је и на-јпримамљивији иример таквих књижевника Лукијан. Он има необичан дар, ретке особине: гибак дух, здрав разум, разноврсно знаље На расположењу му је све што му треба за тај „занат"; и тим се служи с ретком умешношћу. Да се родио у друго време, да се подухватио нечега племенитога, честитога, да је тражио да продре до крајних консеквенција његових идеја, да је умео озбиљно ногледати у очи животу — био би доетојан другар најгенијалнијих људи. Али тако није хтела зла судбина, а међутим га је обдарила свима недостацима његова времена. Он се лаћа свих предмета, час ових час оних, само их додирује, ужива у својим контрадикцијама. Непрестано је заражен подсмехом, а не служи га памет. Да ли има што боље у души сувременика му, — то му је непознато. Опажају се његове амбиције, преварене и магловите наде, велике погрешке, безуспешна усиљавања, па и нека храброст. Све гато изазива погату и сажаљење према старом оболелом човечанству, за њ је само смела игра духовитости. Н>еговој злобној веселости недостаје слободе великих сатирика, којима је смех убојито оружје, и оне опоростн. У љеговој тромој иронији, он мисли, лежи љегова надмоћност, а у истини је то сведочанство тврдоће срца његова, песпособностп и за што, просто знак немоћи. Све је ређи ваздух око ове таште литературе. Природно је, што се мора растурити доколичарска публика, коју никакав опћи интерес не одржава у заједници. Она се распада у мале чете, у засебне кружиће, међусобом несложне и непријатељски расположене. Управо карактер им се не може одредити, а још је теже у суштину им завирити. Најнре се почиње писати за писмене људе; после се бирају само развијенији, најзад се ради само за неколико одабраних, и за себе. Ликофрон, „тамни", стекао је гласа управо због таме, у коју се завио. Оп је имао смелости да нанише спев од 1400 стихова, који није нико разумео. За то су га и прославили коментаторске војске и снобовски батаљони. Што је свима, па. и себи био неразумљив, постао је глава читавој школи. И док су декадентски песници бирали речи, које ништа не значе, озбиљни су ее људи повлачили ради својих озбиљних студија. Специјалисти прекидају све свезе с осталимљудским знањем, и држе се цигло своје уске области. Кружићски песници и кабинетски наученици раде исти посао, и у исто доба без икакве вредности. Они усвајају теорију чисте уметности — ТаН роиг ТаН — у правом претенциозном и педантноме обличју њезину. Сами се себи диве — јер је око њих све пусто — и те жртве своје надутности поносе се том некорисношћу својих погледа. Читајући сада ове писце из доба јелинизма на заходу, није тешко опазити, како данашњи писци личе више на њих него ли на јелинске писце из бољих дана. Занесени себичном љубављу, ми и ове последље јелинске писце хвалимо, што су били тако „модерни". Ну уместо да се тому радујемо, треба да нас то баца у бригу. Наша сувремена литература — то се не да порећи — у многим цртама личи на александриску литературу; а међутим, то је литература, којаје у опадаљу. Утанчаност научне и уметпичке кљижевности, специјализоваље у научном

истраживању, наЈезда космополитизма, истицање личности, суптилна љубавна анализа, реалистичка суровост, непристојност и распуштеност, колебаље између скептицизма и мистицизма, употребљавање површнс и непроизводпе нроније, квареж језика што се претерано употребљава за описе, излишна употреба апстрактних и техничких термина, застрањивање и т. д. — то су иутови да се сакрију празнине, налик на то као кад се најгоре болести именују најлепшим именима — само еуфемизми. Могу се уздпзати и хвалити смеле тежње за „модернизмом", могу сс оне сматрати као тековине; само што је то исто онако, као кад би болеспик хвалио лепоту плеурезије, која ће му главе доћи. Ако се зна узрок болести, не мора бити познат и пут да се лек нађе. Иста се бол^ка развија на наше очи у јевропским литературама, од које је грчка литература лропала: а то је оно одвајање, она провала између писца и читалаца. Доиста, од како има француске литературе, која то име заслужује, она никада није била популарна; и у нас је писац увек пазио на спремне читаоце, на читаоце с извесном културом. У класичној периоди грчке литературе нема разлике између читалаца. Писац пише за све поштене људе, труди се да га разуме цео народ, у томе је, заминпва он, триумф љегова рада, што је стекао једногласну похвалу. Данас пак књижевник најпре искључује све оне, о којима мисли да нису у стаљу да га схвате, и поноси се управо тим, што га мало н,их разуме. У место да узима само оно што је свима приступно, оно, о чем се и други л>уди баве и интересују, он пази само на оне, који као и он уживају у уметности. Као романсје он бира само једне предмете, као научник он се крије у своју лабораторију, као песник он се диже под облаке.... Да је среће требало би да је обрнуто. Кљижевност треба вратити к љеним врелима, ако се пе жели, да опадајући она дође дотле, да умре стога што не може да Живи. Њу треба спојити с народним животом, трсба везати с оићом активношћу. Дајући свакој ствари њезино име, свакому раднику љегово место, не можемо на ино а да међу велике преставнике декаденства не уврсгимо и оне наше књижевне посленике, који производе својега талента намењују, не обазирући се на народну масу, само изабранима — као што веле опи који припадају тој странци или — котерији, као што веле други. е. Ј{. ж јЈЛЕЈЈ&Ј

СА ГРАНЧИЦЕ, СА ТАНАНЕ.

С

<а грапчице, са танане Заиевао славуј мали; А нод хладом брсне гране Двоје су се миловали, Миловали па засиали .... Глодао их славуј мали, Усцављив'о дивним складом ; Па кад вид'о где заспали, Долстео до њих крадом 1'Г шануо нару младом:

»Дивно момче, лена иево, Уживајте санак красни; Ја сам негда себи пев'о, Чекајући часак страсни У освитку дана јасни .... А сад ?... Ал' ми онет прија, Моја несма пуна туге; Моја тужна мелодија Није опет слика руге, Н>ом веселим барем друге. ЈИилорад јУ!. Љшробић.