Нова искра

Страна 367.

Ф Е Д О Р А од АЛФОНЗА ДОДЕА (ПАОТАВАК) ЈШв^уди и стока, цело село, били су у ово доба у пол>у. Где? у каквом иољу? Без сумн.е у оним увалинама где су полегла стада из даљине личила на бразду и људи, спавајући, изгледали као коловоз, јер на целој тој усијаној и пустој пољани он је видео само огроман млаз светлости. Прешавпш неколико белих и мирних уличица, с ниским кућама, с рђаво насутим песком, у којима је врућина помегаана са задахом из гатала и дворигата за живину била још несноснија но у пољу, нађе се пред црквом, старом ониском црквом, с вратима у романстсом стилу превученим црном чохом на којој су стајала иста

ЈЛанасшир Цара Уроша длизу }{ероди?/тља.

сребрна писмена Л. Ф. која је мало час видео на бележниковој кући. Спрам црквених врата ста.јао је камени крст окружен редом непомичних, кржљавих липа, Ту близу, на маленом тржишту, у овој загугал.ивој атмосфери мирно су почивала, остала јога од сабора, двоја испрегнута кола. Избише четири сата, а одмах затим тужни, одмерени звуци звона са звоника објавигае да се приближава спровод. И наједанпут дође му да види кад прође пратња. Али одакле би гледао а да га не виде? У једном куту на тржишту, иза иеколико леандера, опази прљаву крчму. Он уђе и седе крај ирозора. Два бледа, дрска каботена пила су стојећи пред келнерајем, осврћући се покаткад на своја испрегнута кола под дрвећем на тржигату и гласно се јадајући на своје невоље, на све велике и мале патње у њихову занату. Кад уђе, ди Брео чу како старији рече оном другом сигурним и уверљивим гласом: •— Метни еполете у Жан Жану па ето ти пуковника који ти треба...

Он одмах помисли како би се Лујза смејала овом говору вагаарског импресарија; она их јетолико волела, ове друмске Делобеле. II доиста за суседним столом седео јеједан човек с плавом брадом, који је такође припадао овој категорији скитничких каботена, само је био мање бедан. У место платнеиих ципела и вагаарске блузе у оне двојице, он је носио лаковане ципеле, беле камагане, црно, сасвим ново одело, цилиндар с ниским ободом обавијен гаироким флором и забачен у затиљак. Под седим и као напудрованим праменима косе видело се велико, бледо, пирамидално чело, очи поцрвенеле и ужагреле од алкохола, млитави и опуштени образи с дубоким борама од немања кутњака. Величанствена бела кравата најзад, какву су некад носили правници, још је бол,е приказивала овог човека који је лагано пијуцкао апсинт из чатие, дебеле и тешке као каква гаоља, око које се отимао читав рој осова. Спрам њега девојчица од десет дванаест година, црно обучена као и њен отац, с истим оронулим и

Сшражара Ј(ара-Маш (Црни ЈСамен) на Шару.

подбулим лицем, с истим плачним очима седелаје између два детета. тако исто у црнину и као људи обучена, и надгледала их ауторитативно и пажљиво као мати, секући имхлеб, пунећи им чаше, делећи сир на једнаке делове. и у бризи да огладнелим. малигаанима даде њихов део, заборавила је да и она сама није нигата окусила од јутрос. Око великог комада бријског сира, гато је био пред њима на столу између хлеба и вина, зујао је рој осова као и око очеве чагае с апсинтом. Али далеко од тога да поквари апетит деци, очева умеганост да у лету коси осове ножем од сира, да их пресеца на двоје и ако су му руке дрхтале због пића, особито их је забављала. Разрогачених очију, пуних уста, уживали су посматрајући како се ови иреполовљени осови, везани само мембраном, вуку и увијају у својој агонији по ивици од тањира са с.иром, који је био сав црн од покланих осова. Ди Брео је посматрао ову дечју слику с оном пажњом коју л.уди посвећују најнезпатнпјим стварима кад су јако замигаљенц. Наједанпут се човек с белим камашиама, дрхтоћи