Нова искра

О тганл 370. Н 0 Б А равала да је он љен први љубавник. На једном ђачком балу код Марије Федоре, једне ноћи, неки медицинар, преобучен у мајмуна, одведе Лулу у собу њене сестре; и док се старија сестра Федора забављала, млађа се плачући предала на. вољу ђаку, не усуђујуки се признати да Је још невина из страха да не изгледа балавица. То је био љен први заводник који се никада не заборавља, тај анонимни горило, да, Господо јест .... Он се распаљивао, викао, дизао чашу тако да се ди Брео, који је био сит тога, склони с прозора и седе на своје старо место на клупу. Али га досадни и брбљави пијанац ни ту .не остави на миру : — Нека се Господин маркиз не чуди што ја тако добро знам живот наше пријатељице ; та ја сам се нашао уз :њу у часовима кад јој је долазило не да прозева свој живот, како неко рече, него да га избљује. Такојој је бивало пред вече, у сумрак, у оном међуспрату на булевару Поасониер, где је толико часова непомично преседела на ниској фотељи слушајући непрекидну лупу кола испод прозора. Тада, особито ако јој је још глава била загрејана од апсинта, нешто због заноса нешто због оних булеварских светиљака које су једине осветљавале њену собу и које су трепериле на дну чаше, сећала би се хиљадама успомена, и нехотице иоверавала ми их је. Каквих их нисам чуо тих вечери. А шта сам тек дознао кад је дошао пад, велики пад, те Федора, не могући се више појављивати на позорници, беше приморана да пише својим некадашњим љубавницима. Ја сам, или кад ја бејах пијан, моја је кћи носила та писма. Та писма, видите, писана увек према адресантову укусу и према његовој сујети била су прави бисер. Благи боже, ала смо се смејали кад би ми она прочитала које нисмо пре но што га затвори. Али ни у највећим часовима своје беде, никад се није хтела да обрати на вас. Кад бих је каткад из љубоморе на то нагонио, она би планула: •— Ах, не, не, нећу на њ, њега сам доста намучила. Потом, биле су тако лепе везе међу нама да их нећу да мешам с овим прљавштинама. А кад јој свега нестало, пре него да вама пружи руку, волела је да се затвори овде, код своје зле и лажљиве сестре, која ју је увек мрзила због њена успеха, због њена талента и која се за ово неколико месеца наплатила за сву стару мржњу и завист. Сирота Лујза! Какво је мучеништво, зар не, какво ужасно мучеништво био твој живот у овој кући са спољашношћу тако лицемерном и лепом; они су те умарали истиха, као на ватри, обрћући те с једне стране на другу. А сутра ће све новине писати како је твоја старија сестра била великодушна према теби. Они ће споменути како је награђена као трагичарка и за мало па да кажу како је то права Федора. То ће је стајати тако мало: доста је било што је позвала на твој погреб неколгико твојих најстаријих љубавника и што их је, ове славне старце, због ретких возова, задржала на ручак с господом новинарима. Само њих двојицу нигде нису позвали, шта више су их изјурили, и то баш ону двојицу које си ти највише волела. Ах, моја мала Лулу, реци зар није ружно што нам не допуштају да те бар до гроба отпратимо. И .као да му је она могла одговорити са дна чаше, наже се над њу и зваше је нежним именима. Па напо-

С К Г А Б гој 22. и 23. слетку, једним гутљајем испразнивпга чашу, сруши се на клупу јецајући и рчући. Десет пута, откако се састао с овим јадним човеком, ди Брео је хтео да побегне, сит његових открића, али га је баш задржавала та злурада радозналост, жеља да сазна еда ли је ова несрећна девојка доиста патила због њега. Видевши да је. Деварен заспао, диже се да иде, али погледавши напоље стаде. Спровод излажаше из цркве уз јеку звона и песама, и док се уређивао пред црквом, Парижани који, хитајући за воз, нису могли ићи до гробља, поздрављали су се с породицом или су остајали на ручку, јер Деварен се није преварио, било је ручка за покој душе. Који нису били те среће, одлазили су ка станици тобож журећи се а у ствари врло љутити. Усред гомиле славних стараца некадашња награђена трагичарка вртела сс у својој црнини. Господин Гетубл, разговарајући се с пријатељем Вељоном, брисао је ознојено чело; а пред каваном, под олеандрима, новинари су пили гренадин, причајући гласно један другом о звезди коју су сада сарањивали. Ова господа, сва врло млада, нису имала ни појма о Федорину таленту, али су на прсте знала њене галантне пустоловине, лудорије њезина срца и главе и причали су их као нечисту легенду из које стари љубавник, седећи крај бтворена прозора, није нропустио ни једно словце. Отуд је осећао неку нелагодност, неко гнушање, те је, после Деваренових прича, Лујзино мучеништво и сурово поступање њене сестре држао за измишљотине сентименталног пијанице и најзад се запитао: — Зашто сам овде дошао?... Нисам имао никаква посла. Из његових га сањарија прену мала Мели, која баш тада у!)е водећи за руку своју браћу. Док деца нису била ту, осови се беху окупили по хлебу и сиру, особито по сиру. У тањиру, који је био сав црн, зујало је. Малишани са сестром навалише на њих, те отпоче жестока битка. Кад је најзад рој одлетео и деца села за сто, свако пред кришком скорашњег хлеба, девојчица се приближи оцу који је још ркао, диже шешир са земље и, очистивши га лепо, метну га на сто поред њега где је било стакло с апсинтом, које се на неки чаробан начин на једанпут на1;е на келнерају. Погледи тог господина што је био ту, који су се чешће сретали с њеним, сметали су јој донекле у њезину материнском раду; али се она брзо умела наћи. Кад је пролазила поред њега, враћајући се својој браћи, ди Брео је узе за њену тако малу, тако слабу ручицу, ах тако слабу да се човек заплаче, и спустивши у њу брзо изгужвану плаву новчаницу, рече тихо ; —- Ово за вашу децу .... И на надувеном и болешљивом бледилу ове девојчице, сувише порасле за њене године, одмах засја осмех дивне благости и схватања, као каква дуга која је ишла од заспалог оца, најужаснијег њезина детета, до тањира из ког су гутали друго двоје; из њених испијених очију без трепавица кануше две крупне сузе, и она се поклони, прошаитавши : — Хвала .... хвала. (свршим сјј) У. ЈТешробић. ->- ^ аз- не—