Нова искра

НОВА ИСКРА

СТРАНА 15.

Све се руши и нестанку креће, Вријеме дворе и куле обара, Ништа му се*одупријет' не ће, Тврди мрамор у пепео ствара, Горе руши и дно морско диже, Да је бурним облацима ближе ; С лица земље, наше китне мајке, Ко,ју вјечне иоставише силе, Свег нестаје, тек остају бајке, Јали приче, јали пјесме миле. Од Варада, крај Дунаја града, До Котора и прпморских гора, Гдје се Србаљ новом царству нада, Вјеше млого поносптих двора. Ту уз звеку злаћених пехара Дпвна кита славних господара У госпоству провођаше дано II чувајућ земљу од душмана, Кроз србинске нролазише стране, Тражећ боја и љутих мегдана. Данас тога ни једнога нема II бедеми обрушени чаме ; Јато сова у сумрачју дрема, Паук преде мреже у сред таме ; Гдје се некад сред љубавног жара, Од ког срце у пламену згара, Наздрављало и певало холо : Ту сад бурни вјетри са планина Воде своје виловито коло У сред дапа и ноћних тамнина. Много бурних протекло ,је љета, Млого кратких прохујало дана, Како смрца уграби нам клета Прослављене борце од мегдана, Ал' њихова пуна славе дјела Вјечност нам је сачувати хтјела, И не може у заборав скрити Успомене њине славе старе, Но у пјесме дивотне их скити, Да нам срда челиче и жаре. Зар имена наших славних дива: Тихомиља Врзоногог бана И Неман>е, о ком Србаљ снива, И сокола Леке капетана, Војислава, травунскога лава, Чија вјечно свијетлиће слава, Занајвише Цар Душана славпог, ПТто му име на далеко стиже, Чије дјело из времена давног Славу нашу прогласи и диже. И зар име Реље Крилатога И сокола"од Прилипа Марка, Којег пјесма, као мало кога, Диже славом до сунашца жарка, Обилића, коме"бритка ћорда На Косову"; закла цара горда, Дично~име Чегарскога" лава И Милоша, што слободу даде, И Рајића, вјечита му слава, Што витешки на ограшју паде, Зар ти борци и јунаци славни, Што се дивно за слободу бише, Којих веће^из времена давни', Међу нама нема овдје више, Не ће вјечним живити животом ? Та пјесма ће слађаном дивотом Дјела њина и борбе им славне Проносити од уста до уста, Као муња у сред ноћи тавне Своју свјетлост са облака густа!

Влаго роду, који из давнине Има прошлост витешку и часну, Он је сличан сунцу са висине, Које свјетлост разасипа јасну, И по небу обасјава звјезде, Што висином неизмерном језде ! Он је сличан мору валовитом, Кад га сила узбурка оркана, Па са својом снагом силовитом Запљускује подножје Ливана! Тако племе у напредак креће И слава га држи на видику; Нипгга њега саломитн не ће, Срушити му ни понос ни дику; И ако му сунцо кад год зађе, Пронаст јурне, невоља га снађе, Оно роди у одсудном трону Храбра борца и славна јунака, Који буди наду сатрвену, Тражи нута поуздана, јака. Он развија барјак од слободе, Сјећа браћу на. свијетле дане, Ријечи*му сваком срцу годе. Род разбуди на четири стране, Па га смјело на бојиште води, Да се опет сјајно сунце роди ; И роди се љепше нег је пало И сјајније нег што бјеше прије, Јер све, што је с њим ратоват' стало, Знаде да се за опстанак бије. Зар ми нијесмо пет стотина љета Подлијегали нечовечној сили, Под топузом душманина клета Крвцу своју потоцима лили ? Ал' ми дјеца славних војевода, Чија слава по пјесмама хода, Отресосмо робовање тавно, Убав опет дочекасмо данак, Из мртвила васкрсосмо славно, Као да смо сладак снили санак!

Јер имасмо витезове славне Што у пјесме име поставише, Дивне борце и јунаке давне, Што за собом спомен оставише, Дичан спомен ког нестатп не ће, Коло звијезда док се небом креће, Док срдашце у грудима бије, Пјесме јече кроз лугове тавне, Док сунашце вјечним жаром грије Тучна поља и дубраве равне! У Сарајеву 17. новембра 1899.

3 Б 0 Г 0 М ИТАЛИЈАНСКИ НАПИСАЛА Е. НЕЕРА —

Атог сће аазсе е 81 та1ига т со1ра. Сће со1 птогбо е со1 1еггог а'агто(1а 1п?апв1о Доге 1|ипеатеп1;е поп дига. Рга11.

На броду Тринанрији 17. априла 1876. ставивши Јонско Море лађа се љуља полако на азурним валима Јадранскога Мора. За који дан додирнућемо грчку обалу. Шта је]с тобом, срце моје? Зашто дрхћеш ? Та коцка је бачена!