Нова искра

ВРОЈ 1.

Широко море бићо сад чувар моје страсти и његови жаморни вали но.сиће моје уздахе на обале италијанске.... Ћути, срде, ћути ! А ти, колевко илузија мојих — збогом ! Збогом домовино моја, кућо моја родитељска, где растох певина и чиста; збогом моје некадашае радости, мој срећни животе ! . . . Збогом, прошлости ! Хладан априлски ветрић струји около помешан са мирисом морске соли; весели нутници брбља.ју наслоњени на ивичну ограду — у изгледу је најлепше путоваље. Ја једина суморна и замишљена узалуд посматрам осмејак са неба што лебди као иронија над дубином амбиза. Видим једино љега .... љега .... увек њега ! љегов бледи лик избраздан сузама, љегове силне очи, његов глас који ми довикује : „Хајде са мном, ја те љубим !" Ах, могла бих несрећнида ставити и океан измеЈ)у себе и њега, а не бих никад могла скинути са својих усана печат његових пољубаца ни из душе истргнути његов лик. Докле ми год усне могу изговарати макар једну само реч — понављаће његово име ! Ја бежим, али ме љубав гони бесно. Шта ли ће сада он радити; шта ли ће мислити о мени ? Масимо, кунем ти се, овде где ме нико не чује, иад овим листовима које нико никад неће читати, једино у присуству Бога који ће ми некад судити — ја вршим своју дужност, али те љубим, љубим очајнички. Масимо, још једном : ја те љубим !

Писање је једина моја утеха на овоме броду где сам туђинка, а који ме носи далеко од моје домовине, од свега што сам љубила на земљи. Угодно ми је да се сетим своје кратке ирошлости н да се спремим за будућноет која ми изЛази пред очи мутна и неодређена, као нека врста храма у који ћу се моћи, као у себе саму, повући и оживети дане који се никад више неће повратити. Али је можда и то грех. Требало би да снустим стену непомичну као гроб на своје успомене .... Истина је. Али ко не воли носетити своје мртве у гробљу ? Коме није допуштено засадити двеће по њиховим хумкама ?

Ећи беспрекорног ветерана из бојева за отацбину, кћи прослављеног борца из двадесет прве и четрдесет осме године, примера свију врлина — ја сам расла као млада Шпартанка међу представницима величине и вредности. Учили су ме да презирем све што је ниско и кукавичко, да мрзим лукавство и да носим узвишено и поносито као краљевску дијадему грб аоштења. Нестрпљива да уђем у борбе за које ми је моја млађахна одважност лако ставл>ала победу у изглед, ушла сам у свет узвинута чела и сигурна ; име мога оца било ми је једини штит, а строгост мојих начела оружје непобедно ; и ја сам била спремна мегдан да поделим. Као Ева без греха показивала сам своје пуко срце које није знало за завист. То није била храброст већ осионост. Опасност од пада није се ни показивала мојем ратоборном срцу жељном узбуђеља. Било ми је двадесет година, па сам мислила да је сама дужност довољна да испуни цео живот. Моје снажно и здраво тело није знало за мекуштво. Слободан пољски ваздух, јахање, рад. читање озбиљних и поучних ствари, мало музике, цртаље и

дуго ћеретање с оцем беху ми све радости, сва задовољства моје младости. Нисам имала пријатељица. По који нут отац ме је водио у град ; по кашто се скупљаху у старим салонима нашега замка његови стари ратни другови. То су биле веселе вечери, кад галантерија није имала никаква посла, али кад сам се ја забављала слушајући приче. о ратовима и заверама. У таквим приликама познала сам једнога пуковника којему је било тридесет и девет година, а био је поздраво најмлађи од наших пријатеља. Висок, плав, нешто мало ћелав, благородног понашаља и симпатичан, он је заслуживао пажљу удавачину — и ја сам му је указала чим сам спазила да је тражи. Наше тихе љубави прећутно задобише одобреље ветерана, који су нас пажљиво посматрали. Једног дана рече ми отац: — Пуковник је тражио твоју руку. Он је благородна срца, коме ја драговољно поверавам једино благо што имам — уверен сам о срећи, која те са њим очекује ; али твоја наклоност не сме бити присиљена. Испитај сама себе, драга кћери ; љубав, а не послушност, треба да те води пред олтар. — Ја га љубим: одговорих одважно а нити поруменех нити се уплаших. Истог вечера пуковник је примио из мојих уста свечано обећање. Ја тада не познадох ни бојажљиве чедности, ни стидљивости, ни куцања срца, нит' икакве тајне жудље младих заручника. Смела и сигурна везала сам верно своју будућност са другом, којега сам поштовала и љубила. — Никад сенка с.умње не потамне моју ведру*веру, никад страх од кајаља не дође да ме помучи. Са своје стране он ми је слепо поверио своју срећу ; ни један брак није закључеи под бољим изгледима од нашег. Ни једног облачка у почетку •— ни једног облачка доцније. Мрнари држе да се спрема највећа бура онда кад је небо са свим чисто. Мосеци су пролазили и ми смо били потнуно срећни. Мој муж ми је поклањао најстраснију пажљу, његов карактер увек једнак, добродугаан; мало озбиљан потпуно се слагао са мојим укусом и мојим навикама. Он се учио, а и ја сам волела студије обоје непријатељи сентименталности, али занети природом ; иста наклоност водила нас је избору наших иесника. Волели смо Шекспира више него Осијана, Ига него Ламартина, — а од талијанских песника читасмо само Дантеа. Фоскола би драговољно примили без пеопроштајнога греха Ортисова. Мој муж је често ' говорио : Љубав је ватра, која загрева, страст је помор који руши. У усамљеним часовима, кад смо успели да се повучемо од света, колико пута под платанима посребреним месечиним или поред пламена домаћега огњишта са руком у руци, срцем на срцу слушах га ја у слатком узбуђењу где ми говораше : — Валерија, ја те не волим што си лепа. Хиљадама жена лепше су од тебе ! — али ти си нешто више него лепа жена, ти си одтар мојих завета, ти си светиња моје вере, неоскврњени чувар моје части и моје врлине.