Нова искра

БРОЈ 1,

II 0 В А И С Е Р А

СТРАНА 19.

Обећа да ће се заузети за мога штићеника и обвеза се да ми одмах одговори. — Хоћете ли ми учинити задовољство да вам но-

вост лично донесем:

запита после малог устезања

Нисам имала разлога да одоијем — шта више најпристојнији прописи уљудности налагаху ми да одговорим, да ће за мене бити задовољство да га примим. — Дакле, Валерија, рече мој муж, отварајући прозор, Јер Је била велика врућина у малом салону где смо ручали — како је ишла твоја дипломатска мисија ? — Ох дипломатска! Драги мој, чиниш ми сувише части. То је проста ствар ; тражила сам повишицу једном добром и ваљаном младићу, — одговорено ми је обичним обећањима и ту је све свршено. Атилијо се наже на прозор — ја стадох поред њега и како су дрвета простране баште осенчавала наш прозор, наслоних му образ на раме. Обузе метајни и бојажљиви осећај, необична нежност, немирна и фантастична меланхолија. — Атилијо рекох му — колико бих волела да видим ових дана очеву кућу и свог доброг оца! — Жеља са свим природна, оправдана, али за што баш, драга моја, ових дана ? — Не знам ваљда је због сезоне. — Ти си слободна , Валериј а, али ако ћеш чекати коју недељу, ја ћу те пратити. — Сад не можеш ? — Не, никако, служба ме држи, у шкрипцу. — Не говоримо више о томе. Разговор се прекиде. Продужила сам да држим главу на плећима свога мужа, а памет ми је лутала далеко, далеко, под платане баштенске, где сам провела младост, по оном великом салону старога замка, по историјским зидовима, који су тако често одбијали ехо мога детињског узвика усред прича о бојевима. И још даље — по земљама непознатим, усред шуме оборене буром, по глатком песку опраном океаном, по неприступним планинама, у измишљене пећине корала

У ПУСТИЊИ. Сдикао Св. Јовановић.

и олова, међу вихоре пустињске, под сенке палми.... и шта још знам ! Никад се моја уобразиља није толико узбудила. — Валерија! зовну ме слатки глас мога мужа. Тргох се и подигох главу. — Да ти није рђаво ? — Не, пријатељу. Тама се згушњавала на хоризонту ; затворих прозор и упалих свећу. —• Хоћеш да изађеш, Валерија? Вече је врло лепо. — Хвала ти, јер се осећам уморна. -— Ја ћу ти правити друштво. Плаховитост од нежности нагна ме да му бацим руке око врата. — Колико си добар, Атилијо ! — Добар?рече он смејући се — не него те волим. Ордонанс пуковников уђе са новинама и писмима. Док је мој муж читао своја писма, ја отворих новине и прешав равнодушно дневне новости, изненадим се вешћу о једном двобоју. — Знаш шта, Атилијо ? Био дуел између потпоручника В. и адвоката Ф. — Да, због н>егове жене, био је ове недеље. — Јели могућно ? — После године дана брачног живота! — Па ипак је тако. Од нре месец дана госнођа Ф. имала је тајне састанке са младим официром; ништа се није знало о раскалашном владању брижљиво прикривеном ; али, чини ми се, неко залутало или удес који хоће да ствара интриге , све је

писмо , откриљо. — То је страшно Преварити мужа тако честитог, тако достојног поштовања као што је адвокат ■—- и због тог одвратног В. Да је и са свим обрнуто, да је муж одвратан, а љубазник ваљан, ни то це би умањило кривицу. — Друштво, драга моја Валерија, није тако строго : драговољно опрашта или 'бар заборавља ове ружичасте грехове ; — олакшавне се околности признају, прилика, нерви, неодољиво слепило ....