Нова искра

СТРАНА 20.

БРО.Ј 1.

— 0 не, Атилијо ! То је срамота. За ту врсту кривиц& не може бити оправдања никакве врсте. — Ти си анђео, гледаш свет кроз своју врлшну. Тако је говорио овај племенити пријатељ, привлачећи ме своме срцу.... последњи пут можда што сам била достојна да се ставим на њега. (НАСТЛВИЋЕ СЕ

ТОК ВРЕМЕНА Н аши дани, наша лета, УкРАСЕ нам нове дају, И нуде нам из даљинб Жудп, снове и милине. А и срцу носе д&ре : Прерађују наде мале, ГГа их рајским с.ном озаре, А кидају оне старе Што су давно прецветале! Сокољанин. __ХЈ Б Р И Г А РОМАН НАПИСАО ХЕРМАН СУДЕРМАН

^аш када је добош довршио своје с имањем Мајерхеферовим, родио му се Павле, трећи сип. То су била збиља тешка времена ! Госпођа Јелисавета са својим брижним лицем и болећивим осмехом лежала је у великој породиљској постељи, поред које је била колевка новорођенчета, и лутала је немирно погледом и слушала тако на сваки шушањ, који допираше са дворишта и из соба за спавање у њену тужну породиљну собу. — При сваком сумњивом звуку тргла би се, а свакада, када би се зачуо туђи глас или подмукли тресак кола, питала је се, наслањајући се увеликоме страху на подунираче од ностеље : „Је ли свршепо ? Је ли свршено ?" А нико јој не би одговарао. Лекар је озбиљно наредио, да се поштеди од свакога потреса, али добри човек није ни мислио на то, да је ова вечита неизвесност мора хиљаду пута више мучити, него ли најстрашнија збиља. Једнога јутра — петога дана по порођају — чула је како се њен муж., који јој за време ових тешких дана није ни изишао на очи, шета по суседној соби и љуто псује иуздише. — Разабрала је и једну реч, једну једину, коју је једнако понављао, реч: „Бескућници!" Сада је дакле знала : Свршено је ! Она спусти клонулу руку на главицу новорођенчета, које је озбиљна лица тихо кркљало и плакало. После некога времена рече она служавци, која је гледала дете: „Реци господину, да сам рада с њиме да говорим." И он дође — Тешким кораком ступи пред породиљу и погледа је лицем, које у његовој усиљеној невицости изгледаше двогубо унило и очајно.

„Максе", рече она плашљиво, јер се увек бојала њега, „Максе, немој крити од мене ништа — ја сам и иначе спремна на најгоре." „Јеси ли?" упита ]'е неповерљиво, јер се сети лекарева савета. „ТСад се морамо селити ?" Кад виде да тако хладно глсда несрећи у очи, учини му се да више нема потребе да ишта крије од ње, то поче бесно : „Данас — сутра — кад буде драго новоме госнодару. — Само смо по његову милосрђу још овде, — а ако му буде згодно, можемо још ноћас с::авати на улици." „Тако зло тек неће бити, Максе", рече ,она, скривајући мучно своје осећање; „ако сазна да СМо тек пре неки дан добили принову — „Тако — ваљда да идем да га молим — шта?" „Не то. Учиниће он то сам. А ко је он?" „Зове се Дуглас -—пореклом је из Инстербуршкога — појавио се врло разметљиво, господнн, врло разметљиво — најмилије би ми било да сам га могао отерати пз дворишта." Л је ли нам што прсоста.10 ?" Питала је тихо и с устезањем и гледала је при том на новорођенче, коме је, можда, од одговора зависио млади, слаби живот. Он се гласно насмеја. „Остало, за напојницу — читаве две хиљаде талира." Она одахну, јер јој се чинило, као да већ чује с њсгових усана ужасну реч „Ништа." л „На што нам је две хиљаде талира", настави оп, поштоје педесет њих отишло у недођин ? Хоћу ли можда у гра.ду отворити гостионицу или трговати с нуцима и тракама? Можда ћеш ми чак помоћи, идући \ отмене кућс да шијеш, или ће деца продавати по улицама палидрвца — хахаха!" Рио је по већ проседој бујној кбси и одгурну при том ногом колевку, да с.е силно зањиха. „Нашто се родио овај црвић ?" гунфао је потмуло. а затим клече поред колевке, обухвати мајушне песнице гаупљинама својих великих, црвених руку и говораше своме детету : „Да си знао, сине, како је рђав и подао овај свет, како побеђује у њему бестидност а пропада правичност, ти би збиља остао где си и био. — Какве ћеш бити судбине ? — Твој је отац у неку руку скитница, пропалица, који се са женом и троје деце потуца по улицама, док не нађе место, где ће себе и свој.е сасви.м сатрти — —" „Максе, не говори тако — кидаш ми срце", викну госпођа Јелисавета плачући и пружи руку да је стави на потиљак мужу, али рука немоћно клону, : пре него дође мети. Он скочи. — „Право кажеш :— доста је јадања ! До душе, да сам сад сам, момак као пређе, отишао бих у Америку или у руске стспе, тамо се човек може обогатити — да, тамо се човек може обогатити, — или ја бих играо на берзи, — данас доби, сутра губи, —- хеј, ту би се дало зарадити новаца, али овако — везан, као што сам" — — -- и баци тужан поглсд на жену и дете, а затим показа руком на двориште, одакле допираху вссели гласови двојице старијих синова. „Да, знам ја врло добро, да ти морамо бити на терету," рече жена кротко. „Не говори ми о терету !" одговори он праскајући. „Што сам рекао, није било у злој намери. Ја вас волим — и доста с тим ! Питање је сада само, куда ? Да бар није овога новорођенчета., ипак би се мене неизвеснога опстанка могле за неко време подносити. — Али овако — ти болесна — детету потребна нега — на послетку нам не ос.таје ништа друго, већ да купимо ма какво имање и да положимо две хиљаде талира на рачун отплате. Хеј, то тек може бити живот — ја с просјачком торбом, Ти с телећакбм — ја с ашовом, а ти с ведрицом —"