Нова искра

БРОЈ 1, Н 0 В А И СКРА СТРАНА 7.

љан и куталица. Жалосна судбина његова ода, којег је неизмерно волео, јако се била урезала у њсгово чисто, младићско срце. И он као и мати му веровао је, да им је удаљењем очевим од службе нанесена смртна увреда. Знао је, или бар мајка му је тако причала, да је отац због тога и умро, због чега је оног министра, који му је оца пензионовао, мрзео из дна душе. Тај некадањи силни министар био је већ давно пензијонар и они страшни погледи, пуни праведнога гнева, које му је, мимопролазећи, бацао непознати младић, потресали су га, ма да имније знао узрока. И није био миран догод није дознао ко је он. А кад је дознао, није био у стању да му издрзки погледа. Тада се бивши министар сетио, да је оца тога младића пензијоновао у пркос његовим одличним кондуитама

неколико последњих децениЈа ишао нарочито на то, да ствара некарактере. Због таквих мисли са жаљењем је гледао своју депу отаџбину, и страшио се при помисли, да ће кроз кратко време и сам морати да уђе у ред тих људи : српских чиновника. И у колико су му те, и њима сличне мисли, све више улевале неко неповерење према друштву, у толико се све више привијао уз своју мајку и сестру. А он то није чинио из какве претеране нежности према њима, но више инстинктивно : оно његово мишљење о друштву улевало му је осећање усамљености кад год је био изван куће. И зато је био најчешће код куће. Буде тако каквог лепог дана, седи у соби сам и чита. Кроз отворен прозор струји свеж ваздух и по каткад

ЈЕДИ КУЛ.Е У ЦАРИГРАДУ. Фотографски снимак.

■ШЉ! с тога, да би у једној прл,авој аФери одстранио погледе јавнога мишљења од извесне високе господе. Иуспео је. Многи су у сиротом, дотле ваљаном мајору, гледали праведну казну, и у томе налазили задовољење свом грађанском гневу. Али било их је и таквих, који су од прилике назирали, шта се хтело с пензијоновањем мајоровим. А што је у брзо после тога тај мајор умро, тако рећи пресвиснуо од бола и неправде која му је тиме учињена, —.ко ће још о томе да води рачуна ; чудна ми чуда: био па га нема. Жилош је све то знао, и мрзећи тога некадањег министра, због толике нискости и подлости његове, он је у ствари мрзео читаву средину, читаво друштво у којем се то догодило. Ма да је био још млад, он је врло добро знао, колико у нашем друштву вреди и спрема и карактер, и колико се разбира о прошлости државних службеника. Он је с тим био на чисто; шта више, тражећи узрока таквоме стању, веровао је, као да је сав наш државни систем за

зашушти лишће са оно неколико дрвета у баштици. Врапци цврче, кокоши ћукају, муве зује ; у оближњем дворишту чују се неки кораци, врата се отварају и затварају, и слушкиња нека у суседству певуши познату какву песмицу. Улицом по рђавој калдрми загрме каква кола, испрва тихо, па све јаче и јаче, док се већ и прозори и гвоздене пећи не почну трести, па онда опет све тише и тише док се сасвим слуху не изгубе. У том чудноватом, али пријатном жагору и мешавини, у којој се огледа живот, али разнолик, компликован живот, —- он пушта за мало књигу коју је дотле читао и остане да премишља. Па тако учини му се, као да је заједно са својима некако заборављен, отуђен, ал' да они нису томе криви, но се тако десило, а и сам не зна зашто. И дође му криво и жао. Као мало кад учини му се, да су му груди, да су му мишице набујале, пуне животне снаге и енергије, али да му то, међутим, ништа не вреди. И он и његови не живе него животаре. Вегетирају тако