Нова искра

ОТРЛНА

НОВА ИСКРА

ВРОЈ 1.

СУЖАЊ....

ч^/ужаљ, ког је демон оудбинв растрз о, Ја сам младост своју проживео брзо. КаТКАД САМ СЕ СМЕј'о , НАЈЧЕШиЕ сам плак'о : У срцу сам увек умир'о полако. Ја сам као листак позни у јесени : Тек што није пао — а још се зелени ! II Веи на стази првој студ ме зави Л ј УТА , Све сам прве паде нокоп'о крај пута. И ПОш 'о сам даље ЖИВОТОМ и БЕДОМ ДоЛАЗИЛЕ наде и бежале редом. Сад ПОСЛЕДЉИХ нада гле, надомак мвти ! ПоСЛЕДЊЕ 11у НАДЕ и у гроб однети .... 1899. В°ј- Ј'• Млић.

Б ЕД Н И ЦИ П. Ј. ОДАВИЋ.

^Јтановали су у једној ниској двокатници у Дугој улици. Отад им је одавно умро и оставио љих двоје малих с матером Био је мајор у пензији. По годинама могао је још дуго служити, али, као што се тада говорило, био је пензионован због неке неисправности у званичном раду. Кад је тако остала удовица са двоје деце, Госпођа Николићка била је још млада жена. Смрт мужевљева јако је потресла. Она је веровала, као што би и свака друга на љену месту, да је он на правди Бога кажљен пензијом, па је стално држала, да неће дуго проћи а он ће поново бити враћен у службу, и то још с унапређењем, јер тако великој неправди мора се дати и заслужено задовољење. А њега нико није могао боље ценити од ље, љегове жене, као што је она мислила, ње, која га је најбоље познавала. Та кад је само помислила, каквих л^уди има ме|' државним чиновницима, који имају и добре положаје и велику плату, па онда се сетила њега, доброг мирног, скромног радника, који је за све време службовања био исправан, — толико јој је то тешко падало, да је увек била у стању да заплаче. Бзу и дотле живот није мазио. И детиљство и девојаштво провела је у сиротињи. Колико је само горких суза пролила због тога, што је и она била стављена у ред уседелица, у ред старих девојака. Била је већ у двадесет деветој години, а нико је не затражи. Истина, и њој су се удварали, и због ње су више њих пролазили мимо њихову кућу, у оне часе кад је седела крај прозора с радом у рукама; али она је врло добро знала те младиће : ни један од њих није пролазио за то што је мислио просити је, но тек онако, од беса.

Ах, кад се само сети по неког суморног јесењег или зимског дана из тога доба, а нарочито празника! Седи тако сама са старом тетком, очевом сестром, која јој беше све и сва: и отац и мајка и сва родбина. На пољу суморно и влажно, киша сипи. Око ње у собици све мирно^ Она се осећа усамљена, остављена од читава света. 0 њој нико не разбира. Могла би се и поболети и умрети, а нико ни главе не би обрнуо. Неко би, можда, кад би видео пратњу, само запитао : чија је то пратња ? па кад би му одговорили, он би рекао : а, не познајем. Тетка јој је била слаба, болешљива жена, и остајала је најрадије код куће. Као и многе старице жене, била је саможива и непажљива према њој. Никад се није сетила да јој каже да се одмори, да се мало прошета, или да јој учини какво задовољство. Аја, за такве часове она није знала. Али ма да јој је такав живот био досадан, шта је знала да ради ? Била је сирота и трпела је. Истина, љој је више пута долазило и да утекне, да остави ту средину коју као да је већ смрт својим хладним дахом запахнула, у којој је вазда било тако хладно, — па да оде ма где, не мислећи о ономе што би после тога могло наступити. Па ипак је та непријатна средина и даље њу савлађивала, и она је и даље остајала ту где је. Али како се од једнога дана све то обрну! Кад је опет тако седела с радом покрај прозора, прошао је љиховом улицом један оФицир, пешачки капетан, који је погледао на прозор, и кад је већ прошао мимо љихову кућу, с друге стране улице, осврнуо се и поново погледао. Није га никад дотле видела. Био је човек средљега стаса, плав, обичне спољашности. Као и на многе пролазнике и на љега јемачно не би дуго мислила, да тога дана по поднне није поново прошао њиховом улицом и поново се осврнуо. Тај мали догађај свршио се тиме, што је она после непуна два месеца била његова вереница. Вереника је одмах заволела свом душом уседелице девојке. Био је миран, благ човек. У брзо после прстеновања и венчали су се. Уселили су се у мали скроман стан, и од тада настали су за њу најлепши дани. Муж јој је био добар и пажљив, и она је била срећна. И време је пролазило тихо и неприметно. Роди им се прво дете, роди се и друго, и кад је прошло пет година, љој се чинило као да је све то тек јуче било. У то умре јој и тетка и остави све њо"ј. То је био први већи догађај у њезину мирном и монотоном животу. Што је од тетке остало готовине дали су у завод под интерес, а од ствари нешто су продали, а нешто унели у кућу. И опет све пође по старом. После већ и деца им пођоше у школу, прво синчић а годину по том и ћерчица. Била су напредна и добра деца. Али на њену велику несрећу то доба није дуго трајало. Не прође ни година дана од кад им и друго дете пође у школу, а њега пензијоновашс, и он у брзо затим умре. Сину је тада била девета а ћерчици осма година. Мислила је да мужевљеву смрт неће моћи преживети. Па ипак живела је, и видела да треба да живи за њих, за своју децу. Таворила се као нико љен. Живела је са сто динара пензије. И ето сац јој је син великошколац а ћерка свршена институтка. У то доба њему. Милошу, било је двадесет година, Био је то леп,израстао младић. По нарави био је озби-