Нова искра

БРОЈ 2,

-Цан- Београд 16. фебруара 1900 год.

ГОДИНА II.

ПИСМА СА СЕЈГА

П Р в о п и с м о З.раги ЗТријаШелу, ^Жудиш се, је ли ? Од куд, велиш, сад овај дасејави. А ја сам, ето видиш, бага хтео да те изненадим. Кад си ме позивао на сарадњу ћутао сам ; нисам ти чак на твоје писмо ни одговорио. Зашто ? Бог би то знао! Сад ми нешто наспело да ти пишем, и ја ево узех перо. Шта да пишем? 0 чему?— 0 свему што је око мене, што гледам, игто слушам. Ако мислиш да ово није за твој лист — не мораш печатати. Мене баш и не распиље слава списатељска; -ја хоћу да ти причам о своме садашљем животу, о људима с којима се дружим, о надама и жељама и својим и њиним, јер сам се потпуно с њима изједначио. И мене сад море њихове бриге : невољно погледам на ову суву зиму без снега; плашеме ове лепоте јануарске, јер се бојим да их у априлу и мају не искијамо. Иначе није ружно. Овде се да врло лепо проживети. Истина монотоно је; али ономе, који је од галаме и метежапобегао, годи овај мирни и тихи живот. Ја нарочито велим : живот, јер и ако је монотонија, није мртвило. Да видиш како и он има своје дражи. Само су те дражи сасвим друкчије : не узбуђују те, не гоне те. да јуриш од једне другој, не праве те лептиром него челом. И нехотице застанеш над скаком стварчицом, па кад је добро разгледаш тек онда видиш колико је лепа. И што год око себе погледаш, све је пуно интереса. Ја се непрестано чудим како ово или оно нисам раније запазио.

-ј- пр. радмило уТазаребић.

Јутрос сам доранио и изишао у двориште. Сунце се баш јављало на обзорју. Јутро тихо, нигде ветрића, а оно раскошно просуло своје зраке те неким светитељским сјајем, као ореолом, омотало сваку стварчицу. Ја дигох очи нада се и видех димове из сеоских кућица како се дижу небу као бели духови ; пут им прав, ни један се не повија; иду у висине као душа праведникова С крова ми полете јато голубова кружећи по оном златном зраку око моје главе, и очекујући да им дадем њихов оброк, који сам им редовно давао ; узбунише се и кокошке ; и мали прашчићи, из другог дворишта, и они су тражили свој оброк. Све се то смешало и сколило око мене, и ја се кренух да их нахраним. Сусед ме поздравља и смеје се. — Видига ти како то све хоће да једе ! — рече он. — Па гладно је. — Јесимирно спав'о? упита он окренувши разговор, — Хвала Богу. — Дуга ноћ, брате, к'о царева година. Ја се трипут будио: устанем — нигде зо■ ре. Једва чекам да дан мало освоји! — Ја кад легнем не будим се. — Море, лако је вама, писменим, као поповомсвецу. -—- Каквом свецу ? — Па поповом. — Што је њему лакше него другом свецу? — Не знаш ти то ! насмеја се он. — То је нека наша реч. Поповом је свецу лако што се поп уме замолити и другом свецу те му и овај мало помогне. Али ратаровом је свецу тешко, јер ратар не зна другог него њега, па каки год кијамет, а оп своме свецу: „помози !" Ето, моја слава св. Никола. Ја, што год почнем: „помози св. Никола !" Ако је подићи терет: помози св. Никола ! Ако је заорати: помози св. Никола! Ако се заглиби кобила: помози св. Никола ! Тек мој свети Никола свуд, па је са мном и јадан и ка.