Нова искра

ОТРАПА 56. Н 0 В А

поверељу њему, а њему је осббито годило као велика част да им сме бити од помоћи. Та он се разумевао у кући, као да је он сам домаћин; њој је било посвећено све његово старање. Шта ли је то било, што га је тако рано начинило зрелим? Да ли потреба да помо^не усамљеној матери, која га је тако рано посветила у све своје бриге ? Да ли је то био његов ос.обени дух који је размишљао, борио се и гледао у будућност? Врло често, хсада би седео, налакћен на сто — јер је и у покретима био као одрастао човек — помиловала би га мати својом храпавом, огрубелом руком по челу и по образима и рекла би : „Начини пријатно лице, сине, радуј се, што још немаш брига !" 0, имао их је он пуно ! Бриге су биле нераздвојне од њега, као његово месо и његова крв. — Да ли ће се сутра опет наћи кокош, које је данас нестало, како ће на кулаша дејствовати маст коју је отац јуче донео из града ? Да ли је сено било већ довољно сухо, пре него је преврнуто, и како ће чворци под кровом одгајити младунце, а да их не ухвате мачке? 0 свему се дао у бригу. Брига му је била урођена, само се сам за се никад није бринуо. Што је бивао старији и разумнији, све му је јаспији био поглед у рђаво газдинство, које је напустио Његов отац, и опет би му се врло често отимао из груди уздах: „0, да сам већ велики !" Страх од очевих излива гнева није, природно, допуштао да искаже своју бојазан, а када би се некада и одважио, да је искаже матери, погледала је она платпљива погледа но соби и узвикнула б.и уплашена: „Ћути!" Па ипак је отац врло добро уочио, на што беше уцућена мисао његова .сина. Називао га је „њушкалом" и дирао га. тиме, чим би га спазио. И то у својим светлим часовима, као што се разуме по себи, а у злим часовима тукао га је — рифом, бичаљом, кајишем — што му је баш било при руци. Али се Павле највигпе бојао саме руке, чији су ударци болели више него сви штапови на свету. Отац је имао необичан начин да шамара. Ударао је по лицу шаком са зглавцима у поље, тако да су нокти и чланци остављали на образима крвљу подливене белеге. Овај начин шамараља називао је „утехе за образе", и када би био намеран да бије Павла, викнуо би му пријатним гласом : „Ходи, сине, хоћу да те утешим." Пошто би извукао своје батине, отрчао би обично дршћући од срама и бола, на ледину, и звиждао је кре. вељећи се и ударајући песницом, само да би прикрио сузе_ Звиждањем је обелодањивао како сву Своју чежњу, своје детињске сањарије, тако и свој гнев, своје негодовање. Осећајима, којима његов крути дух није налазио израза, за које није имао речи, чак ни мисли, дао је одушке у усамљености, звиждећи одважно и неусиљено. Тако је олакшавао својој притешњеној, бојажљивој души. Изводио је читаве симфоније — јасне и пискаве у почетку, све блаже и блаже, па на послетку претапајући их у чежњу и одрицање. Нико није сањао, каквом се вештином бавио у усамљености и за колико јој је утехе и узвишења имао да захвали, па чак ни мати. Од када је виде да се заплаче једне зимње вечери, када је, не сназивши је, тихо звиждукао за себе, од тада је престајао, чим би се приближивала. Чинило му се, да је боли; каква му је силина била дата у тим звуцима, о томе није ни слутио. Само је био поносит по каткад, када би гледао на белу кућу, што је ипак научио звиждање, и када би му каква фантазија особито пошла За руком, мислио би у себи: „Ко зна, бисте ли ми се смејали, када бисте ово чули?" Али никада више не срете никога од њих.

И С К Р А . .. Г.РОЛ 2.

VI. Од некога се времена Мајерхефер носио с великим плановима. Био је открио да би тресетни мочар , који се ширио око његова имања, могао дати иоуздану зараду. Већ је два или три пута, када би му дошао нож под гутпу, у крајњој невољн вадио тресет и однео на петоро кола у град. Потајно, сасвим потајно—јер је био одвећ поносан, па се бојао да га не прозову „сасвим обичннм тресетаром". Његови су му људи тада сваки пут допели двадесет до двадесет и пет марака и причали су да би се тако могло зарадити још много више, јер је црни, збивени тресет врло тражена роба на тржишту. Али се МајерхеФер није могао покренути да се тресетом тако користи. „Нисам се ја никада бавио ситницама", говораше он, „пре ћу пропасти у велико, него ли ћу пристати да добијем у маломе" — и при томе се бацао у прса, као какав јунак. Али му тресет није дао мира. — Било је мереца септембра, после изузетно повољне жетве, када се Леб Леви, услужни пријатељ свих задужених спахија, недељно појави по два, три пута и много нешто преговарао са господарем. Госпођа би Јелисавета сва задрхтала од страха, чим се Јеврејин у своме прљавоме каФтану појавио пред вратницама ; села би крај прозора и пратила непрекидно све покрете преговарача. Када би видела да јој се муж замисли, пређе је хладно као лед преко леђа, и тек када би се опет насмејао, усудила би се да опет лакше дише. Није се надала ничем добром, али се не одважи да запита мужа, какви су то послови, о којима ради са зе ленашем. Али је наскоро била на чисто и о томе. Једнога дана после подне опази Павле, како путем из града довлаче чудна нека кола, која су из даљине изгледа као огромни, црни казан за прање на точковима. Нешто, што је личило на димњак, вирило је над њим и клањашо се, као човек који се учтиво јавља, час десно, час лево, како су се кад колебали точкови по неравном земљишту. Бленуо је за часак у ово чудовиште, па отрча затим матери, коју журно повуче за скуте пред врата. Она наднесе руку над очи и гледаше на нут. „То је локомобила", рече затим. Павле је сада знао исто колико и мало пре. „Шта је то — локомобила?" упита је. ..„То је парна махина, која се може одвући свугде и коју велике спахије употребљавају да им окреће вршилице — а може се њоме и влачити и орати, јер таква ствар има више снаге него десет коња." „А што је онда вуку коњи ?" упита он. „Јер се сама не може никуд покретати", био је одговор. То није разумео ; „али свакако", мислио је, „мора бити велика срећа, када се има таква ствар са туђинским именом — и кад једном будемо богати —" У том тренутку улете у кућу отац у великом узбу1јењу; имао је на једној нози папучу, на другој чизму, а вратна му је марама била за вратом. „Иду, иду !" викну, ударајући руку о руку, а затим обухвати мајку и стаде играти с њоме насред насипа. Она га погледа крупним, заплашеним очима, као да је хтела рећи : „Какву си нову глупост опет урадио ?" али је он не хте пустити, и тек када близнаке у својим црвенкастим хаљиницама за прање и густпм плетеницама дотрчаше из градине, узе њих на руке, допусти им да му играју по раменима и хтеде их пребацити преко опкопа, тако да га је мати једва усрдним молбама уздржала од лудих постунака. „Тако, жгадијо", повика он, „радујте се сада и играјте, сада је крај свима невољама — на пролеће мерићемо новце врећама." Мати га погледа са стране, али не рече ништа.