Нова искра

БРОЈ 3.

Н О В А II С К Р А

СТРАНА 81.

нровођаше усамљен зкивот, у којем беху сачуване за ме све иримамљивости старих навика. Мој отац, болестан, није никуд излазио; сви његови пријатељи беху помрли; нико није марио да прави нова познанства. — У околини се негде настанила жена адвоката Ф. — рече једног дана мој муж. — Узела је у закуп једну малу вилу, па почиње нове медене месеце са мужем, да би заборавила онај рђави свршетак. — Говоре —~ додаде мој отац — да ће тражити познанства у околини. — Са мном заиста не! — узвикнух. Пуковник одобри моју изјаву, допунив је овим речима: — Валерија је сувише поносита својим именом и

Чј&,— - -- =

то Је као дуговаље, коЈе увек остаЈе у књизи примања и давања. А и право је тако. За што да се жена, која Ј - е пала; може вратити на оно место, коЈ - е друге нису никад напуштале, — да буде тако исто виђена, поштована и цењена ? Каква би корист остала за ону, коЈ - а се бори и победи ? Чиста девојка, верна жена узалуд стичу право да носе главу високо, кад и она, што падне, може тако исто да је подигне. Ви кажете да се мрља пере — истина је ■али вода остане мутна. 0 ! врлина би била врло угодна, кад би се могла узети и оставити према случаЈ - у. Непресто женског достојанства Ј - едини је ; ко са њега сиђе, није достоЈ - ан да се више попне на њ. Племенита охолост исписивала се на лицу пуковникову, док међутим мој отац, узбуђен, одговори : %

Јла&но шеталишше

сувише љубоморна на свој глас, да би нравила слична позћанства. — У осталом савети врсне жене могли би користити тој несрећници. — Не верујем, оче. Човек, или Ј*е поштен или непоштен. — Ти си мало оштра. Зар мислиш да се човек не може поправити ? Тога дана сам се осећала Ј - ака. Далеко од маркиза, моЈ - а строга начела пркосила су бури ; охолост, за тренутак у опасности, спремала се више но икад на борбу. Као што туберкулозан човек, осуђен на смрт, хоће безгранично да живот ужива, ја, скоро погађач буре, борих се очаЈ*но, наслањајући се на име врлине. Одговорих планула чела: — Кајање умањује кривицу, али је не брише, —

у јјрначкој Тјањи.

■— Допада ми се твој ' говор, Валерија ; он ти доликује, јер је израз твога чистога срца. Ти имаш права да будеш строга и можеш бацити камен, јер си без греха. Без греха ? — А докле ? Зар не беше грехтешка ватра, коЈ'аЈ'е кључалау мојим венама ? — лудост, мрзовоља, меланхолија, напрасни скокови, млитава растројеност, тисућу знакова, што се поЈ - ављиваху и ишчезаваху без трага, али што показиваху дубоки и фатални немир. Бивало је дана, кад не могох избрисати из памети лик маркизов. Његов глас пратио ме је шапћући под сенком платана, очи, осмеЈ 'ак, чар лепе личности, увек су били преда мном; осећах још и највише нежан опроштај оне руке, стиснуте у мојој руци.... Тежак знак: милоште мога мужа више ме се не тицаху ; чинило се скоро да ме неки нагон одбпјања уда-