Нова искра

СТРАНА 84.

И С К Р А

у часовима самоће, при светлости звезда, мислећи на стихове каквог омиљеног песника или на епизоде каквог меланхоличног романа, осетите на једанпут да вам се крв нагло пеље у вене, пазите, неискуснице, то се у вама буде осећања. Вама ће говорити о фантазијама, о измени душа. Не верујте му! Љубав је једна једина а т<5жи само једној сврси. И ја сам се била предала појетској маски осећања; хтедох сама себе уверити да је срце једно, а тело нешто друго; примих холу теорију да дух стоји над телом и неприметно падох у замке. Мислила сам да ћу владати својим осећајима, а они овладаше мноме. Према мужу сам осећала сестринско пријатељство, које ми се учини да се потпуно слаже са новим осећаљем, што мноме овлада. Дичила сам се маркизовом : љубављу, а у-истр време осећала сам радост да се покажем добра и љубазна и према Атилију. Мислила сам да му удвојеном пажљом могу заменити онај део наклоности, што му га одузимаху моје мисли. Тако прође јесен. — Два равна месеца не видех маркиза. Кад се вратих у град, кнегиља се не уздржа дуго да ми о љему пе говори. — Знате ли, сиромах Л. .. . Побледех. — Она продужи обичном брзином : — Губи се у очима — не знам шта му је. Кажу да је заљубљен; а у кога? — Нико не зна. Пробала сам да га утешим ; говорих му : драги маркиже, ако вам треба љубави, ја ћу вас волети као Јулија, од првог цвркута шеве до последљег појаља. славујева и обратно. Али изгледа да остаде ладан према моме предлогу. Сад је у Швајцарској по савету лекареву : — можете ли ви ту шта разумети ? — Ја на сигурно не. 0 ја лажљивица ! — Како радосно дрхтаље осетих у грудима, како нежну жалост мислећи на љега који с§,м лута по планинама швајцарским ! ... Баш пред сам Божић друштво за заштиту одојчади приреди базар у корист те установе и многе госпође беху умољене да помогну увећати значај и интересе базара. Ја, без икаквих породичних обавеза, примих позив без устезаља. Први пут сам се нашла у оваквом послу и првих дана забављала сам се гледајући трудове госпођа продавачица да им се даду за секретаре најмлађи и најљубазнији каваљери. Старији су били одбацивани без милосрђа. Двадесетгодишљи Барон Ј., нишан најодважнијих госпођа, ако не и отворених напада, био је изабран за секретара чувене госпође Ф. — жене адвокатове. Мени, која се око тога нисам трудила, дође у део један елегантан педесетогодишњак, сипљив и обојене косе. Много сам се због тога смејала са пуковником, али у очи дана одређеног за продају, јавише ми малим писамцетом, да се мој секретар разболео и да ће бити замељен како се може боље. — Горег се немаш бојати — рече Атилијо, шалећи се. Да ли треба казати ? — Нови се кретар био је ом.

Тек што је стигао из Швајцарске, оде председнику друштвеном који га узе на корист базара као замељеника старог, болесног елегантног господина. Да ли је маркиз знао, да сам ја била дама љему намељена? — Или га баш судбина баци по други пут у наручја? Он ми то не каза. Блед, миран, великих, плавих очију окружених црним трепавицама и тужним осмехом, који увећаваше чар љегових лепих уста, седе поред мене на тесном простору једне клупице : иити он шта рече, нити му ја за дуго шта проговорих. Имао је црну ретку косу ниско повијену на слепе очи ; племенито чело, профил античког вајарства, уста мала, али мушка. Са свим светле зенице бацаху зраке светлости на лице пешто строго ; а осмех нешто саркастичан, нешто мек, нешто усиљен, нешто меланхоличан даваше хране ватри мога узбурканог срца. Он је ћутао, али његове очи говораху : „Ја те волим : ти ми се допадаш, лепа си ; ја живим само за тебе !" Така појава мање би била опасна, него ово ћутаље. На зар ми он то није већ изјавио ? Зар се ја не сећам реч по реч наптег кратког разговора под платанима и оног опојног блаженства кад ме је привукао својим грудима ? С десне стране од мене продавала је цвеће лепа госпођа Ф., пуна плавуша изазивачког изгледа, којој помагаше барон Г. Они се смејаху и ћеретаху, да се орило по сали. Какав контраст према нама двојима немим и узбуђеним. Наша забуна беше сувише очевидна и могаше нас компромитовати. Тражила сам начина да је одстраним наводећи разговор на најобичније ствари, али не успех, Л. га примаше са презривом равнодушношћу или одговараше горком иронијом. (НАСТАВИЋЕ СЕ) - . ? .«■&><&». Б Р И Г А РОМАН НАПИОАО ХЕРМАН СУДЕРМАН (3)

ЈРљада је Павлу било четрнаест година, одлучи љегов отац да га пошље да се припрема за конфирмовање. „Што честито у школи иначе неће научити", говораше он, „време и. новац су код љега бачени. С тога га ваља што пре конфирмовати, да се може носветити домаћинству. Иначе од њега неће бити ништа друго до ли тежак." Навле је био задовољан са тим, јер је тежио да прими на своја плећа део брига, које су мучиле матер. Мислио је да постане у неку руку надзорпик, који би свагда заменио одсуднога господара и сам се латио посла, где је ваљало слугама предњачити добрим примером. Надао се да ће његовом вредноћбм настати ново срећније време, а када би у вече легао у постељу, сањао је родна поља и сјајне, темељне житнице. Све се више створи у њега одлука, да употреби сву своју снагу на то, да подигне глас запуштеном имању. Желео је да браћа некад рекну